Danas turistički raj: Hrvatsko ostrvo ima mračnu istoriju

Pogled sa trogirske rive na Čiovo danas je slika urbanog produžetka grada. Kuće se penju uz padine, uz obalu se nižu apartmani i restorani, a preko mostova neprekidno teku reke automobila i turista. Povezanost je tolika da mnogi ni ne primete da su prešli na ostrvo. Ta sraslost čini nezamislivim vreme kada ostrvo nije bilo poželjno mesto za život, već prostor rezervisan za odbačene, svet za sebe odvojen od grada koji mu je bio nadohvat ruke. Vekovima je, naime, važio zakon po kojem na njega niko nije smeo da naseli.

Mračna uloga Čiova službeno je potvrđena odlukom trogirskih vlasti 1372. godine, prema kojoj su tamo smeli da borave samo pustinjaci i gubavci. Dok su pustinjaci tražili mir uz osamljene crkvice, za obolele je uređen leprozorijum uz crkvu sv. Lazara, a posle i posebne kuće. Čiovo je tako postalo karantinsko ostrvo, mesto izolacije koje je štitilo Trogir od neželjenih, pretvorivši se u sinonim za odvojenost i patnju.

Priča o progonstvu seže još u rimsko doba. Istorijski izvori pominju ga kao lokaciju na koju je car Julijan Apostat slao hrišćanske prognanike, a lokalno predanje ga povezuje i sa Dioklecijanom. Iako veza nije dokazana, kod Slatina i danas postoji lokalitet Dioklecijanova gomila. Uz taj rt veže se i mračna legenda o mučenju hrišćana u užarenom metalnom konju, čiji su se krici navodno čuli sve do Dioklecijanove palate u Splitu.

Slika morbidnog ostrva menja se u 15. veku. Suočeni sa osmanskom pretnjom, Mlečani 1451. dopuštaju naseljavanje. Bio je to preokret: ljudi sa kopna, bežeći pred opasnošću, pronalaze utočište na Čiovu, a prenaseljeni Trogir širi se na susednu obalu. Polako niču naselja poput Žednog, Okruga i Slatina. Nekadašnje utočište pustinjaka pretvara se u prostor vinograda, maslinjaka i ribarskih kuća, čime započinje sasvim novo poglavlje.

Vekovima kasnije, sredinom 20. veka, sledi najdrastičnija transformacija. Od šezdesetih godina počinje intenzivna gradnja kuća za odmor. Poljoprivreda i ribarstvo ustupaju mesto turizmu i ugostiteljstvu. Zbog toga danas na površini od 28,8 kvadravnih kilometara živi gotovo 8.400 stanovnika, što Čiovo čini jednim od najgušće naseljenih hrvatskih ostrva – potpuna suprotnost njegovoj srednjovjekovnoj pustoši, kako piše Enciklopedija.hr. 

Danas je granica između Trogira i Čiova gotovo izbrisana. Nekadašnja polja zauzeli su apartmani, a obala je postala niz plaža. Iako se čini da je Čiovo izgubilo autentičnost, njegova privlačnost leži drugde. Sa gotovo 47 kilometara obale, ostrtvo nudi bezbroj uvala i mesta za kupanje. Za odvažnije istraživače, i dalje čuva skrivene plaže i čisto more. Stotine hiljada noćenja godišnje svedoče da, uprkos svojoj kompleksnoj i mračnoj istoriji, Čiovo danas uspešno piše svoju novu, turističku priču.