Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Kembel, koji se nalazi oko 600 kilometara južno od Novog Zelanda, trebalo je da bude mesto uspešnog uzgoja ovaca, ali izuzetno teški privredni i životni uslovi na ostrvu na kraju su doveli do propasti farme. Životinje su nakon odlaska ljudi ostale same, bez ikoga ko bi se brinuo o njima.
Decenijama posle njihova sudbina postaće predmet naučnog istraživanja.
Farmu je poslednjih godina njenog postojanja vodio DŽon Voren, koji ju je preuzeo samo nekoliko godina pre zatvaranja. Posao je, međutim, postajao sve neisplativiji. Padale su cene vune, a njen prevoz s udaljenog ostrva bio je skup i logistički izuzetno zahtevan. Situaciju je dodatno pogoršala Velika depresija, koja je pogodila svetsku privredu.
Prema istraživanju australijskog Nacionalnog univerziteta, Voren i njegovi zaposleni su nakon propasti farme čak dve godine čekali na mogućnost odlaska s ostrva. Kada su napokon uspeli da napuste Kembel, za sobom su ostavili poljoprivredne objekte, oko 4.000 ovaca i nekoliko desetina goveda.
Foto: Edwin Remsberg/VWPics/Profimedia
Životinje su morale same da se snalaze u okolini koja je bila sve samo ne gostoljubiva. Kembel je izložen snažnim vetrovima, obilnim padavinama i stalnoj vlazi, a hladna i surova klima otežavala je opstanak. Bez skloništa, redovne ishrane i ljudske brige, velik deo stada nije preživeo prve godine. Ipak, deo životinja uspeo je da se prilagodi. Prema istraživanju objavljenom u časopisu New Zealand Journal of Ecology, do 1961. godine na ostrvu je ostalo približno 1.000 ovaca. Nakon početnih velikih gubitaka populacija je postepeno počela da se oporavlja, a izolacija je pokrenula zanimljiv proces prirodne selekcije.
Pročitajte još
Budući da više nije bilo uzgajivača koji bi birali životinje prema količini i kvalitetu vune, niti ljudi koji bi ih štitili od hladnoće i bolesti, preživljavale su i razmnožavale se one koje su bile najbolje prilagođene lokalnim uslovima. S vremenom su počele da se menjaju i njihove fizičke osobine. Do 1970-ih ovce su počele da se razmnožavaju u mlađoj dobi, a razvile su i sposobnost prirodnog odbacivanja vune. Drugim rečima, više im nije bilo potrebno šišanje koje je inače nužno kod mnogih pasmina domaćih ovaca. Osobine koje bi u organizovanom uzgoju možda bile zanemarene pokazale su se korisnima u divljini.
Taj slučaj privukao je pažnju naučnika jer pruža retku priliku za proučavanje promena u populaciji domaćih životinja prepuštenih prirodnoj selekciji. Izolacija na ostrvu omogućila je istraživačima da prate kako okolina utiče na preživljavanje, razmnožavanje i nasledne osobine životinja. Ipak, ono što je bilo zanimljivo naučnicima postalo je ozbiljan problem za prirodu. Ovce su se hranile ostrvskom vegetacijom, a njihova intenzivna ispaša počela je da ugrožava autohtone biljne vrste. U osetljivom ekosistemu udaljenog ostrva, na kojem su se biljne zajednice razvijale bez velikih biljojeda poput ovaca, posledice su bile naročito izražene.
Prirodnjaci su tokom 1970-ih upozorili da stado ozbiljno narušava vegetaciju i da bi nastavak takvog pritiska mogao trajno da promeni ostrvski ekosistem. Novozelandske vlasti odlučile su zato da uklone gotovo sve preostale ovce. Pre toga, u leto 1975. godine, grupa istraživača otputovala je na Kembel s posebnim ciljem: trebalo je spasiti nekoliko životinja i sačuvati njihove neobične osobine.
Foto: Depositphotos/panaramka.ukr.net
Odabrali su deset ovaca koje su potom brodom prevezli na Novi Zeland, gde su mogli sigurno da ih uzgajaju i prate. Posebno su ih zanimale sposobnost prirodnog odbacivanja vune i otpornost na infekcije, osobine koje su se pokazale korisnima tokom decenija provedenih u surovim uslovima. U međuvremenu je na ostrvu podignuta velika ograda kako bi se odvojila područja pod različitim stepenima uticaja ispaše.
Takav pristup omogućio je naučnicima da prate kako se vegetacija oporavlja nakon uklanjanja životinja i upoređuju promene u ograđenim i neograđenim delovima ostrva.
BONUS VIDEO:
