Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Кембел, који се налази око 600 километара јужно од Новог Зеланда, требало је да буде место успешног узгоја оваца, али изузетно тешки привредни и животни услови на острву на крају су довели до пропасти фарме. Животиње су након одласка људи остале саме, без икога ко би се бринуо о њима.
Деценијама после њихова судбина постаће предмет научног истраживања.
Фарму је последњих година њеног постојања водио Џон Ворен, који ју је преузео само неколико година пре затварања. Посао је, међутим, постајао све неисплативији. Падале су цене вуне, а њен превоз с удаљеног острва био је скуп и логистички изузетно захтеван. Ситуацију је додатно погоршала Велика депресија, која је погодила светску привреду.
Према истраживању аустралијског Националног универзитета, Ворен и његови запослени су након пропасти фарме чак две године чекали на могућност одласка с острва. Када су напокон успели да напусте Кембел, за собом су оставили пољопривредне објекте, око 4.000 оваца и неколико десетина говеда.
Фото: Edwin Remsberg/VWPics/Profimedia
Животиње су морале саме да се сналазе у околини која је била све само не гостољубива. Кембел је изложен снажним ветровима, обилним падавинама и сталној влази, а хладна и сурова клима отежавала је опстанак. Без склоништа, редовне исхране и људске бриге, велик део стада није преживео прве године. Ипак, део животиња успео је да се прилагоди. Према истраживању објављеном у часопису New Zealand Journal of Ecology, до 1961. године на острву је остало приближно 1.000 оваца. Након почетних великих губитака популација је постепено почела да се опоравља, а изолација је покренула занимљив процес природне селекције.
Прочитајте још
Будући да више није било узгајивача који би бирали животиње према количини и квалитету вуне, нити људи који би их штитили од хладноће и болести, преживљавале су и размножавале се оне које су биле најбоље прилагођене локалним условима. С временом су почеле да се мењају и њихове физичке особине. До 1970-их овце су почеле да се размножавају у млађој доби, а развиле су и способност природног одбацивања вуне. Другим речима, више им није било потребно шишање које је иначе нужно код многих пасмина домаћих оваца. Особине које би у организованом узгоју можда биле занемарене показале су се кориснима у дивљини.
Тај случај привукао је пажњу научника јер пружа ретку прилику за проучавање промена у популацији домаћих животиња препуштених природној селекцији. Изолација на острву омогућила је истраживачима да прате како околина утиче на преживљавање, размножавање и наследне особине животиња. Ипак, оно што је било занимљиво научницима постало је озбиљан проблем за природу. Овце су се храниле острвском вегетацијом, а њихова интензивна испаша почела је да угрожава аутохтоне биљне врсте. У осетљивом екосистему удаљеног острва, на којем су се биљне заједнице развијале без великих биљojeда попут оваца, последице су биле нарочито изражене.
Природњаци су током 1970-их упозорили да стадо озбиљно нарушава вегетацију и да би наставак таквог притиска могао трајно да промени острвски екосистем. Новозеландске власти одлучиле су зато да уклоне готово све преостале овце. Пре тога, у лето 1975. године, група истраживача отпутовала је на Кембел с посебним циљем: требало је спасити неколико животиња и сачувати њихове необичне особине.
Фото: Depositphotos/panaramka.ukr.net
Одабрали су десет оваца које су потом бродом превезли на Нови Зеланд, где су могли сигурно да их узгајају и прате. Посебно су их занимале способност природног одбацивања вуне и отпорност на инфекције, особине које су се показале кориснима током деценија проведених у суровим условима. У међувремену је на острву подигнута велика ограда како би се одвојила подручја под различитим степенима утицаја испаше.
Такав приступ омогућио је научницима да прате како се вегетација опоравља након уклањања животиња и упоређују промене у ограђеним и неограђеним деловима острва.
БОНУС ВИДЕО:
