Kako je Desimir govorio o intimnim scenama sa Snežanom

Rođen je 7. oktobra 1950. godine u Nišu, a da je živ, danas bi proslavio 76. rođendan. Preminuo je 10. marta 2020. u Beogradu, ali se njegov glas i danas vraća u domove kroz reprize serije koja je obeležila devedesete.

Paradoks njegove karijere bio je u tome što mu je upravo uloga koja mu je donela ogromnu popularnost u jednom trenutku postala i teret. Desko nije želeo da sve što je uradio pre i posle Vukašina nestane iza jednog televizijskog imena.

LJubavna scena sa Snežanom Savić o kojoj se dugo pričalo
Jedan od odnosa koji je dodatno obeležio Vukašina Golubovića bio je onaj sa Malinom Vojvodić, koju je igrala Snežana Savić. NJihove ljubavne scene privukle su veliku pažnju publike, a Stanojević je godinama kasnije otvoreno govorio o tome kako ih je doživeo.

Do tada je gotovo čitavu karijeru gradio u pozorištu i pred kamerama nije imao iskustva sa takvim scenama.

BloombergAdria.com

– Ja nisam imao iskustva sa ljubavnim scenama, oni su imali, pa su mi pomogli. Ja prema njoj nisam gajio takva osećanja, zato što mi je koleginica. Ta scena je nama profesionalna, to je tehnički izvedeno, čovek se unese u tu scenu da liči istinski, a sve je jedna tehnika koja se uči. Što se mene tiče, sve je prošlo bez većih problema, ja sam trapav – govorio je Stanojević.

Snežana Savić tada je već imala više iskustva pred filmskom kamerom, pa je Desimir priznao da je upravo njemu snimanje bilo nepoznatije i uzbudljivije.

– Ona je već snimala slobodnije scene u filmovima, tako da je njoj to bilo mučnije, meni fascinantnije, sa više treme. Znao sam teorijski to, iz prakse nisam znao, jer u pozorištu toga ima retko – zaključio je glumac.

Na audiciju došao bez spremljenog teksta

A do Vukašina Golubovića stigao je gotovo slučajno.

Kada je iz Niša došao u Beograd, iza sebe je već imao ozbiljan pozorišni staž. U Narodnom pozorištu u Nišu proveo je dve decenije i ostvario više od 80 uloga, a potom je karijeru nastavio u Pozorištu na Terazijama.

Čuo je da reditelj Aleksandar Đorđević priprema veliki televizijski projekat. Poznavali su se iz Niša, ali Desimir ga prvobitno nije kontaktirao zbog „Srećnih ljudi“, već zbog predstave za koju se tražio glumac sa dobrim južnjačkim akcentom.

Nekoliko dana kasnije saznao je da se održava kasting za novu seriju i odlučio da ode.

BloombergAdria.com

– Prošlo je desetak dana, kuvao sam se u sebi i čekao. Tada sam čuo da ima kasting za seriju i otišao sam. Tada su me pitali šta sam spremio. Rekao sam: „Ništa ja nisam spremio, ali moja žena Nada je spremila dobar pasulj kući, pa ako hoćete, pođite svi tamo. Manite me ovoga“ – prisećao se Stanojević.

Nije ni slutio da će upravo taj kasting promeniti njegov život.

– Prošlo je nekoliko dana i Aca mi kaže: „U redu je, igraćeš ti to! Ne znam šta je, samo znam da je mnogo veliko“ – govorio je glumac.

I zaista je bilo veliko. „Srećni ljudi“ postali su jedna od najgledanijih domaćih televizijskih serija, a Vukašin Golubović jedan od njenih najprepoznatljivijih likova.

„Počeo sam da ličim na svog oca“

Ogroman uspeh serije doneo je i ritam rada kakav Stanojević do tada nije poznavao. Snimalo se gotovo svakodnevno, od jutra do večeri, a projekat je trajao godinama.

Upravo tada počeo je, kako je govorio, drugačije da posmatra život svog oca.

BloombergAdria.com

– Zato mi je postalo dosadno jer sam počeo da ličim na svog oca, koji je bio šef računovodstva i svakog dana išao na posao. Stalno sam se čudio kako može da ide svakog dana na posao. A, eto, ja sam svakoga dana išao na posao po ceo dan i tada sam shvatio koliko je ozbiljan rad na tom projektu. Snimali smo tim tempom godinama – prisećao se.

Uz Radmilu Savićević, Velimira Batu Živojinovića, Nikolu Simića, Marka Nikolića, Mihaila Mišu Janketića i čitavu plejadu velikih glumaca, postao je deo televizijske porodice koju je publika godinama doživljavala gotovo kao sopstvenu.

Ali upravo je slava Vukašina Golubovića počela da mu smeta.

Hteo je da napusti seriju zbog Vukašina

Desimir nije želeo da jedan televizijski lik izbriše sve ono što je radio pre njega.

– Hteo sam i da napustim seriju jer nisam želeo da me pamte samo kao Vukašina. Radio sam mnogo s Italijanima, što publici nije poznato. Da me zovu na ulici Vukašin, a ne Desko, bilo bi poražavajuće za mene kao glumca – govorio je za Kurir.

Za takav osećaj imao je razloga. Stanojević nije bio glumac koji je karijeru napravio pred televizijskom kamerom.

U Nišu je bio jedan od ljudi koji su menjali pozorišnu scenu grada. Osnovao je Omladinsko pozorište „Treća polovina“, zaslužan je za izvođenje prvog mjuzikla u istoriji niškog Narodnog pozorišta, „Violiniste na krovu“, a režirao je i „Cigani lete u nebo“.

Kasnije je u Pozorištu na Terazijama nastavio da igra u mjuziklima i velikim predstavama, ali je široj publici Vukašin ipak ostao prva asocijacija na njegovo lice.

A onda je u „Srećne ljude“ doveo i svog psa

Porodica Golubović imala je još jednog člana bez kojeg mnogi danas teško mogu da zamisle seriju.

Bio je to Sima.

BloombergAdria.com

Čupavi pas koji je osvojio publiku, naročito decu, nije bio životinja dovedena samo za potrebe snimanja. NJegovo pravo ime bilo je Amon, a pripadao je upravo Desimiru Stanojeviću.

Kako je Amon postajao sve popularniji, pažnja koju je dobijao počela je i da ga zamara.

– Činjenica je da se Amon, kome je deset godina, već umorio i da više nema „živaca“ za glumu i slavu koja ga je spopala. Deca kada ga vide, krenu da ga pipkaju i štipkaju, a njemu, siromahu koji nije ni za šta kriv, to više uopšte ne prija, a i nema nikakve konkretne koristi, ni kosku više ne dobija – govorio je Desimir svojevremeno za „TV Novosti“.

Rešenje je pronađeno u porodici.

– Zato sada malog Simčeta, koji je „pljunuti“ tata, uvodimo u posao. Čekam da još malo poraste, rođen je petog marta, u znaku Ribe, pa će uskakati umesto svog oca kada god to bude potrebno – pričao je glumac.

Tako je i televizijski Sima dobio naslednika – sopstvenog sina.

„U Americi bi imao veterinara, menadžera i pedikira“
Desimir se često šalio na račun Amonove popularnosti, ali je iza tih šala postojala i ozbiljna ideja.

– Da je Amon to što jeste u američkim uslovima, sada bi imao svog ličnog veterinara, guvernantu, menadžera, frizera, pedikira i šta sve ne, i to ne zbog njega nego bi tu ljudi njuškali veliki izvor para – pričao je.

BloombergAdria.com

Već tada je razmišljao o tome koliko bi dečji film sa psom u glavnoj ulozi mogao da bude gledan.

– Skoro u svakom američkom filmu pojavi se i poneki simpatični psić, pa sam i ja došao na ideju i predložio nekim ljudima da i mi snimimo dečji film u kojem će glavna ličnost biti pas. Siniša je veoma zainteresovan za tu ideju, a ja sam već smislio i naslov – „Sima se vraća kući“. Verujem da bi taj film bio strahovito gledan i mislim da nema deteta koje ne bi otišlo u bioskop ili gledalo na televiziji – govorio je.

Žalio je, međutim, što je dečji film kod nas bio potisnut.

– Kod nas je dečji film sklonjen na marginu i niko tu ne vidi pravi posao, a ja ga vidim – zaključio je.

Ćerke su bile njegove „kerovođe“

Amonova „glumačka karijera“ bila je porodični posao.

Umesto klasičnog honorara za psa, novac su dobijale Desimirove ćerke, koje su bile zadužene da ga dovedu na snimanje i vrate kući. Otac ih je zbog toga u šali zvao „kerovođama“.

Na setu je Amon imao još jednog velikog saveznika – Radmilu Savićević.

Kada su se godinama kasnije pojavile priče da je Sima tokom snimanja bio slep, Desimir ih je demantovao.

– Sima nije bio slep. Video je slabije, ali slep nije bio. Moja ćerka je, tokom snimanja, uglavnom bila zadužena za njega, da bi mene malo rasteretili, a dosta se brinula i pokojna Radmila Savićević koja je uvek u džepovima imala čvarke i neke druge sitnice – pričao je.

Amon pritom nije prošao klasičnu filmsku dresuru.

– Uglavnom smo sve radili iz jednog ponavljanja, brzo je shvatao šta treba da učini. Nije prošao klasičnu dresuru, iako sam ja kinološki sudija i znam sve oko toga – otkrio je Stanojević.

(Kurir)