RUSI BACILI NAJSNAŽNIJU NUKLEARKU Dan kad je eksplodirao Car

Osude su pljuštale sa svih strana, zapadni lideri oštro su kritikovali bezobzirno igranje ljudskim sudbinama pozivajući na razum, ali politički vrh u Moskvi hladno se oglušio o sve apele.

Sovjetski Savez konstruisao je i testirao veliku nuklearnu napravu dugu 8 metara i promera preko 2 metra koja je težila neverovatnih 27 tona. Zastrašujuća eksplozija Car-bombe bila je hiljadama puta snažnija od ukupne snage bombi bačenih na Japan tokom Drugog svetskog rata, a naučnici su potvrdili da je snaga stravične eksplozije bila veća od snage sveukupnog eksplozivnog materijala korišćenog tokom celog Drugog svetskog rata.

Detonacija tog monstruoznog oružja označila je sam vrhunac Hladnog rata.

BloombergAdria.com

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Hladna rat ušao u jednu od svojih najnapetijih faza, sovjetski vođa Nikita Hruščov odlučio je da prekine dotadašnji moratorijum na testiranje nuklearnog oružja i da zapadnom svetu pokaže svu snagu sovjetske tehnologije. Plan mu je bio da stvori bombu nezamislive snage koja će poput stalne pretnje visiti nad glavama kapitalističkih zemalja.

Rezultat nije izostao – konstruisana je Car-bomba, zastrašujuća termonuklearna naprava koja i danas drži titulu najrazornijeg oružja ikada detoniranog na našoj planeti. Konstrukcija i tehnička izrada tog oružja odvijala se pod vođstvom tima vrhunskih stručnjaka, među kojima su bili Andrej Saharov i Julij Hariton, a put od početnih nacrta do konačne realizacije trajao je svega nekoliko meseci.

Iako su naučnici prvobitno planirali da stvore napravu snage sto megatona, svesni da se igraju sa silama koje mogu trajno uništiti velike delove planeta i u strahu od katastrofalnog radioaktivnog zagađenja na kraju su tu razornu snagu ipak prepolovili. Konstruisana je bomba duga osam metara, koja je imala promer od 2,1 metra i težila čak dvadeset i sedam tona. Zbog svojih gigantskih dimenzija nije mogla da stane u standardne vojne avione pa je vojska morala da modifikuje bombarder Tupoljev Tu-95V.  Kako bi smrtonosni teret uopšte mogao biti prenesen do cilja, bombarderu su bili uklonjeni rezervoari za gorivo i vrata odeljka za bombe.

Tridesetog oktobra 1961. godine taj modifikovani Tupoljev kojim je upravljao pilot Andrej Durnovcev poleteo je prema ledom okovanom arktičkom arhipelagu Novaja Zemlja, zloglasnom sovjetskom poligonu za nuklearna testiranja smeštenom duboko na severu.

Kako bi ga bar delom zaštitili od nadolazećeg toplotnog zračenja, sovjetski avion bio je ofarban u posebnu reflektirajuću belu boju, a svoj smrtonosni teret bacio je s visine od deset i po kilometara. Gigantsku bombu usporavao je veliki padobran težak osamsto kilograma koji je u čitavoj operaciji imao ključnu ulogu jer je upravo on usporavanjem pada posadi osiguravao dragocene minute potrebne da odmaknu na sigurnu udaljenost, pre nego što strahovita eksplozija nebo pretvori u oganj. https://www.youtube.com/watch?v=WwlNPhn64TA

Tačno u 11 sati i 32 minuta po moskovskom vremenu, na visini od četiri kilometra iznad zemlje, bomba je detonirana. Silovita eksplozija oslobodila je energiju od pedeset megatona, što je oko hiljadu i pet stotina puta snažnije od ukupne razorne snage bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

Posledice detonacije bile su stravične i osetile su se stotinama kilometara od mesta detonacije. U trenutku eksplozije nastala je vatrena kugla promera osam kilometara, a bljesak se video s udaljenosti od neverovatnih hiljadu kilometara. Toplotni talas bio je toliko jak da bi svakome ko bi se našao na otvorenom u radijusu od sto kilometara, mogao da uzrokuje opekotine trećeg stepena.

Prepoznatljivi oblak u obliku pečurke vinuo se do visine od čak šezdeset i četiri kilometra, probivši se duboko u mezosferu. Neverovatno moćan udarni put čak je tri puta obišao celu zemaljsku kuglu, pre nego što je izgubio na snazi. Zona potpunog razaranja protezala se u radijusu od oko 25 do 35 kilometara, sve drvene i zidane zgrade u selu Severni udaljenom 55 kilometara od epicentra bile su potpuno uništene, a pod pritiskom silovitog udara pucali su čak i prozori u dalekoj Norveškoj i Finskoj.

BloombergAdria.com

Prema procenama rukovodstva, posada bombardera imala je tek pedeset posto šanse za preživljavanje te opasne misije. Iako su pre detonacije uspeli da se udalje tridesetak kilometara, udarni talas ih je ipak sustigao i opasno zatresao letelicu. Dok se pilot borio da zadrži kontrolu nad komandama, bombarder je dramatično propao za gotovo jedan kilometar. Uprkos tim trenucima čistog užasa, posada je uspela da stabilizuje avion i sigurno se vrati u bazu.

Kako je kasnije utvrđeno, tog dana ih je pratila neverovatna sreća – zahvaljujući pažljivo odabranoj visini na kojoj je naprava aktivirana, pod delovanjem sopstvenog, snažnog udarnog talasa, velika vatrena kugla silovito se odbila o površinu te je zahvaljujući tome izbegnuto znatno veće radioaktivno zagađenje. Naime, da je naprava kojim slučajem bila detonirana u direktnom kontaktu s tlom, ili na znatno manjoj visini, razorne posledice bile bi nemerljivo teže. Silina eksplozije podigla bi u atmosferu ogromne količine ozračene zemlje i smrtonosne prašine, što bi rezultiralo katastrofalnim radioaktivnim oblakom koji ne bi poharao samo arktičko područje, nego bi nošen vazdušnim strujama bio smrtonosna pretnja za veliki deo čitave severne hemisfere.

Vođa Sovjetskog Saveza bio je izuzetno zadovoljan uspehom misije, koju je smatrao savršenom demonstracijom moći. Samo dan nakon detonacije Car-bombe Sovjeti su 31. oktobra nastavili svoja nuklearna testiranja, pa su iznad arktičkog arhipelaga bacili još jednu bombu snage pet megatona, jasno dajući do znanja da ih međunarodne kritike ne zanimaju, što je stvaralo dodatnu nervozu na globalnoj političkoj sceni.

Ipak, iako je Car-bomba poslužila kao zastrašujuće političko upozorenje, zbog ogromne mase i nezgrapnih dimenzija bila je nepraktična za postavljanje na tadašnje balističke rakete te je njena vojna vrednost u praksi bila krajnje upitna i ograničena. Bilo je sasvim jasno da bi pri prenosu takvog oružja klasični bombarder bio laka meta za moderne protivzdušne sisteme. Vojna industrija je stoga u godinama koje su usledile ipak krenula putem manjih, ali preciznijih i lakše isporučivih nuklearnih bojevih glava. Međutim, sama spoznaja o mogućnostima izrade takvog oružja najmračniji je podsetnik na ljudsku sposobnost samouništenja te je na svetsku javnost i političare ostavila dubok psihološki trag.

Čak su i neki od glavnih tvoraca Car-bombe, poput Andreja Saharova, postali su glavni zagovornici obustave takvih suludih testiranja, a njihov rad na stvaranju oružja za masovno uništenje pretvorio se u borbu za spas čovečanstva od nuklearne apokalipse. Sve veća svest o opasnostima radioaktivnih padavina koje su se širile atmosferom i padale na naseljena područja, probudila je glas javnosti u mnogim zemljama.

BloombergAdria.com

Politički pritisak je rastao na globalnom nivou, pa su čak i vojne sile počele polako da shvataju besmislenost svake dalje trke u naoružanju u tome ko će stvoriti još moćnije i destruktivnije nuklearno oružje.

Iako zvuči paradoksalno, upravo je testiranje Car-bombe ubrzalo diplomatske napore za uvođenjem kontrole nad nuklearnim naoružanjem te su samo dve godine kasnije Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Velika Britanija potpisali istorijski Sporazum o delimičnoj zabrani nuklearnih proba.

Tim dokumentom zabranjena su atmosferska, svemirska i podvodna testiranja, što je bio veliki korak prema bezbednijem svetu. Ipak, iako se ograničavanjem na isključivo podzemne probe rizik od širenja smrtonosne radijacije znatno smanjio, pretnja nuklearnog rata nažalost nije u potpunosti nestala.