Зашто под Острог ДОЛАЗЕ БОСИ и носе ВУНЕНЕ ЧАРАПЕ на дар?

Верници Српске православне цркве 12. маја славе Светог Василија Острошког, светитеља ком верују и којем се моле и хришћани и муслимани. На целивање мошти и поклоњење чувару највеће светиње на Острошкој греди верници углавном одлазе боси, ходајући кроз шуму од доњег до горњег манастира. Готово свако ко се запути у горњи манастир, где се налазе мошти Острошког чудотворца, на поклон, по обичају, носи плетене чарапе које остављају крај кивота, а све због веровања у легенду која живи вековима.

Свети Василије Острошки један је од најпоштованијих светитеља не само међу хришћанима, већ и међу муслиманима. У његове чудотворне моћи верују многи, било они који су отишли под Острошку греду да моле за здравље и исцељење, било они који су ишли да захвале светитељу што им је помогао у најважнијим тренуцима у животу. Свако ко је макар једном отишао у манастир Острог могао је да види како верници ходају боси до ове светиње и у рукама носе плетене чарапе које остављају крај кивота Светог Василија. Иако овај обичај нема утемељење у православљу, строго га поштују многи који одлазе да целивају мошти светитеља.

Бројна су чуда Светог Василија Острошког о којима сведоче они који су се помолили над његовим моштима. У народу се вековима препричава како су они који су чиста срца замолили светитеља да их исцели са Острога дошли здрави или сигурни да ће им интервенције на које иду донети исцељење. Много је жена које су се помолиле над његовим моштима за потомство, а касније дошле са сином Василијем и/или ћерком Василисом да захвале светитељу што им је испуњена највећа животна жеља. Каже се да Острошки чудотворац прави јасну разлику међу онима који му долазе на поклоњење - да ли су кивоту приступили чиста срца и у доброј вери, са добрим намерама или то нису учинили онако како је Богу драго. Тако им, верује се, у животу и бива - или им жеља буде испуњена или не.

Иако је од доњег до горњег манастира могуће отићи аутомобилом, верници радије бирају да ходају стазом Светог Василија кроз шуму. Чак и кад је веома хладно, они код доњег манастира скидају обућу и чарапе и босоноги иду стазом кроз шуму, а то чине из два разлога.

Први разлог је исказивање поштовања некадашњем херцеговачком митрополиту Василију, потоњем светитељу и чувару Острошке греде који је на месту испоснице Светог Исаије од Оногошта у 17. веку подигао манастир Острог. Други, многи би рекли и духовно практичнији разлог је да би током хода од доњег до горњег манастира натерали себе да буду опрезнији него иначе и посветили се молитвама које изговарају у себи док не стигну до кивота Светог Василија.

Вунене чарапе које многи односе као дар такође имају посебно значење за вернике. Наиме, на стопалима Светог Василија Острошког су једне такве чарапе, штрикане од небојене вуне. Многи сведоче да су ујутро чарапе на моштима гараве, уз веровање да је Свети Василије током ноћи обилазио своју кућу, те су му отуд и чарапе само на стопалима нагарављене.

Како се по старом обичају у нечију кућу никад не иде празних руку, верници Светом Василију Острошком носе плетене вунене чарапе.

Они који не знају за ове обичаје или, пак, знају, али их не поштују, питају се да ли чине грех што до горњег манастира на Острошкој греди не иду боси и не носе вунене чарапе које ће оставити крај кивота Светог Василија. Теолози кажу да бриге у срцу не би требало да буде, јер је ове обичаје измислио народ како би на свој начин показао додатно поштовање према светитељу. Теолози подсећају да би свако ко крене пут Острога, као и пут сваке друге светиње, требало да пође на ходочашће чиста срца и у доброј намери. Какве ће дарове понети - вунене чарапе, пешкир, уље, шећер или нешто друго, што ће бити на корист братству или сестринству манастира, није толико важно. Важно је да да дар буде од срца и да моштима светитеља сви приђу с дубоком вером.

(Блиц Жена)