СУТРА ЈЕ ЦРВЕНО СЛОВО: Славимо свеце који су задужили Србе

У Србији се 24. маја обележава Дан Ћирила и Методија – Дан словенске писмености и културе, државни празник који нас подсећа на корене нашег језичког икултурног идентитета.

Овај датум је од 2019. године увршћен у календар државних празника и посвећен је двојици браће који су својим мисионарским и просветитељским радом трајно обликовали историју словенских народа.

BloombergAdria.com

Мисија браће из Солуна

Константин (касније монашко име Ћирило) и Методије, познати као "словенски апостоли", рођени су у Солуну у првој половини ИX века – Методије око 815. године, а Константин 826. или 827. године. Методије је каријеру започео као високи чиновник и управник у области у долини реке Струме, док се Константин рано истакао као изузетно надарен ученик. Његове способности препознала је и царица Теодора, која га је довела у Цариград. Тамо је студирао са будућим царем Михаилом и касније постао професор филозофије на Великој школи, по чему је добио надимак – Филозоф.

Године 863. позвани су у Велику Моравску, где су започели велики просветитељски подухват – увођење словенског језика у богослужење и образовање. У том периоду су створили глагољицу – прво писмо намењено Словенском језику, и превели бројне црквене текстове са грчког. Њихов рад је значио почетак писмености и културне еманципације словенских народа.

Пут у Рим и последње године

Након 40 месеци интензивног рада у Моравској, браћа су заједно са ученицима кренула у Рим, вероватно како би осигурали признање за словенско богослужење и заређење својих ученика. Према "Житију Ћириловом", дочекани су срдачно: папа је прихватио и освештао словенске књиге, а литургија је по први пут свечано певана на словенском језику.

Нажалост, током боравка у Риму, Константин се тешко разболео. Придружио се грчком манастиру, узевши монашко име Ћирило, и умро 14. фебруара 869. године. Методије је наставио мисију, отишавши у Панонију, где је 870. постављен за панонско-моравског архиепископа. Ипак, његов рад наишао је на отпор немачког свештенства, које га је из зависти и нетрпељивости према словенском језику заточило. Након четири године тамновања ослобађа га папа Јован ВИИИ.

Прогон ученика и ново жариште културе

Након Методијеве смрти 885. године, став црквених власти према словенском језику и богослужењу се мења. Ученици браће Ћирила и Методија бивају прогоњени, затварани, чак и продавани као робље. Међутим, њихова вера у мисију није поколебана – прогнани из Моравске, проналазе уточиште у Македонији, код Охридског језера.

Ту настаје ново духовно и културно средиште – Охридска књижевна школа. На њеном челу били су Климент и Наум, ученици светих апостола, који су наставили њихову мисију. Оснивани су манастири и школе у којима се неговала старословенска писменост и богослужење. Охрид постаје једно од најважнијих жаришта средњовековне писмености у овом делу Европе.

Старословенски језик – први књижевни језик Словена

Захваљујући раду Ћирила и Методија, Словени су добили свој први писани језик – старословенски. Био је то превод црквених текстова са грчког, који је уједно постао и темељ словенске књижевности и културе. То је први пут да је један народ изван латинско-грчког света добио право да се моли, пише и мисли на свом језику. Увођењем словенског језика у литургију и образовање, Ћирило и Методије не само да су ширили писменост, већ су радили и на организацији националне цркве међу Словенима.

BloombergAdria.com

Народна веровања и обичаји

У народном предању овај дан заузима посебно место. Према обичајима, на дан Ћирила и Методија не ваља прати веш, чистити кућу или обављати тешке физичке послове – сматра се да би то могло донети несрећу. Уместо тога, дан је посвећен знању и духовности. Деца би требало да читају књиге, јер се верује да ће им то донети успех у учењу током целе године. Ово нарочито важи за студенте, за које се каже да би на овај дан требало да уче – како би им знање било благословено.

Наслеђе које траје

Више од миленијума касније, дело Ћирила и Методија остаје темељ словенске културе. Њихов допринос не огледа се само у стварању писма и преводима, већ и у идеји да сваки народ има право на језик, писменост и духовну аутономију. Данас, Дан словенске писмености и културе не славимо само у част прошлости, већ као подсетник да је писменост темељ идентитета – и личног и националног.

(Еспресо)