УМЕСТО КОРАКА - КОЛИЦА: Мајка годинама чекала сина из војске

У селима широм региона, многе мајке знају како изгледа чекање. Знају мирисе писама која касне, тишину телефона који не звони, и треперење срца при сваком кораку који се приближава капији. Неке дочекају синове са осмехом, друге са сузама — а неке са неизрецивом тишином, када схвате да ништа више неће бити исто.

BloombergAdria.com

Једна таква прича долази из малог места крај реке, где је старија жена годинама чекала свог сина Марка да се врати из војске. Његов одлазак био је испуњен поносом, као и код већине младих људи који с униформом облаче и осећај сврхе. Али рат никоме не пише унапред ни повратну карту, ни крај приче.

"Знаш ли шта значи тишина у рову?"

Марко је служио у јединици за извиђање. Био је добро, дисциплиновано лице у позадини буке, али с погледом који је све примећивао. У писмима никад није помињао много. Писао би: "Добро сам. Не брини. Видимо се кад све ово прође."

Али међу реченицама, мајка је знала да се нешто крије.

Неколико месеци пре краја службе, њихова јединица упала је у заседу. Покушај да се извуку из непријатељског окружења био је брз, крвав и неизвестан. Експлозија импровизоване мине однела му је обе потколенице.

Сећа се тренутка кад је пао. Не бола, не крика, него тишине.
“Знаш ли шта значи тишина у рову? Није то мир. То је тренутак кад не знаш да ли си жив или мртав. Кад чујеш само срце како лупа, а тело више не осећаш.”

Провео је шест месеци у војној болници. Није звао. Није писао. Није могао.

Мајка и повратак

Када су је коначно обавестили да се враћа, није питала ништа. Само је данима припремала кућу, двориште, постављала сто. Испод јастука је стављала његово последње писмо.

Тог дана, када је изашла на трем да га дочека, очекивала је оно што је годинама замишљала — синовљеве кораке на шљунку испред куће. Уместо тога, чула је тихо шкрипање гума инвалидских колица.

Застала је. Погледала низ улицу. Возило из којег је излазио војни курир. Колача на столу више није било. У грудима — само једна мисао: “Жив је.”

Марко је био непрепознатљив, али очи су му биле исте. Болеле су од емоције.

"Мајко..." рекао је, готово уплашено.

"Стигао си, сине. То је све што је важно," одговорила је док му је прилазила, борећи се с властитим телом које је хтело да потрчи, али срце које је морало да разуме.

Клекнула је испред њега.

"Знам да си мислио да ћеш ме разочарати. Да ти нећу моћи гледати ноге које више нису твоје. Али погледај ме — ја видим свог сина. Оног који је отишао са сновима и вратио се са ранама, али жив."

Нису причали много тога дана. Сузе су рекле више од речи.

"Нисам хтео да се вратим овако..."

У данима који су уследили, Марко је причао. О болници. О друговима који се нису вратили. О кривици што је он преживео, а неки нису. О страху да више никада неће бити онај исти.

"Знаш," рекао је једне вечери док су седели у тишини, "нисам хтео да се вратим овако. Мислио сам да ћеш се сломити кад ме видиш."

Мајка га је погледала, без трунке сумње у очима.

"А знаш ли шта би ме заиста сломило? Да те никад више не видим."

Крај без тачке

Данас, Марко живи са мајком у тој истој кући. У инвалидским колицима, али са вољом да настави. Повремено га посете бивши саборци. Некад ћуте, некад се смеју, некад само седе и гледају у даљину.

Иако не хода више, Марко зна да је стигао. На место где га нису дочекали као човека без ногу, већ као сина — чије присуство је важније од сваког корака.

Стил