КРВАВИ ИЛИНДАН '41: Усташе за 1 дан убиле преко 12.500 Срба

Теслино родно место Смиљан налазило се у склопу комплекса логора смрти Јадовно, где су (према Ђури Затезалу) од 11. априла 1941. до 21. августа 1941. године усташе зверски убиле 40.123 људи, од новорођене деце до стараца, и међу којима је страдало је 38.010 Срба и 1.998 Јевреја.

Илинданском масакру претходила су спорадична убиства.

Међу првим усташким жртвама у госпићком крају били су православни свештеници и чланови њихових породица. Међу њима је био и смиљански парох Матија Стијачић. Усташе су га ухапсиле 12. априла 1941. године и одвеле у Казнени завод у Госпићу. Са њим је био затворен и Димитрије Јерковић, свештеник из оближње Широке Куле, који је претходно служио у Парохији у Смиљану.

Обојицу свештеника виђали су испребијане у затвору, а затим су одведени на Велебит где су побијени.

Матијиног сина Славка, ђака седмог разреда гимназије, ухапсиле су и убиле госпићке усташе док је тражио оца. Жртва усташког злочина био је и госпићки протојереј Гено Илић, рођен 1863. у Смиљану у свештеничкој породици, он је био пријатељ оца Николе Тесле, Милутина Тесле.

На Илиндан, 02.08.1941. године хрватске власти из Госпића доносе одлуку о спровођењу "србокоља" на подручју Средње Лике. Овај србокољ је остао упамћен у српском народу под именом "Крвави Илија".

Усташе су поклале и живе спалиле све Србе, а потом су их бациле у јаму. Убиство је извршавано на најмонструозније начине, људе су живе или полуживе спаљивали у својим кућама, клали и убијали на кућним праговима и вешали. У масакру је заклано и спаљено 27 неименованих новорођенчади, 127 деце узраста од једне до 15 година, 340 особа од 16 до 80 година и 12 особа старијих од 80 година. Још 30 Срба је обешено 5. марта 1945. године у Смиљану о стубове, дрвеће и путоказе.

Постоји сведочанство Анте Антуновића од 6. јуна 1952. године у Окружном суду у Госпићу, који је описао тешки „ритам злочина” над Србима у Смиљану, када су 2. августа 1941. године, усташе су побиле све Србе који су били у Смиљану и околини — укупно 506 становника. Наредних дана у Смиљану су убили још 13 српских цивила.

Насеља која су се звала именом Смиљан и представљала смиљанску општину чинили су: Смиљан, Бужим, Растока, Смиљанско Поље, Дебело Брдо, Трновац, Брушане и Развалуша. Према државном попису из 1931. године, општина је имала 4 782 становника. Већину становништва чинили су Хрвати, а међу њима је живео само 621 православни Србин. Од тога броја у усташким покољима убијено је 559 Срба а само их је 62 преживело рат.

Стратишта на којима су побијени смиљански Срби нису била обележена. Тек на Илиндан, 2. августа 1977. године, хрватске власти су дозволиле да се кости српских жртава сакупе на једном месту и сахране у скромне спомен-костурнице на православном гробљу иза парохијске цркве, где се уједно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. На мермерној плочи налазио се натпис, исписан ћирилицом: „Споменик су подигли рођаци из земље и иностранства, 1950. године“. Сваке године на Илиндан, у знак сећања на прва страдања у Смиљану која су започела тог дана 1941.године, а трајала све до краја рата, преживела родбина и пријатељи су се окупљали око споменика и полагали цвеће. Обележје jе порушено 1991. године.

Деведесетих година 20. века страдало је 20 Срба, међу којима и осморо оних који су преживели усташке ликвидације у Другом светском рату.

После рата детаљно је пописано који су људи убијени, тако да се злочин не може порећи, наводи Софија Пејновић из Архива Срба у Хрватској.

Страдале породице

До те кобне 1941. године, у тадашњој смиљанској општини и околним насељима живеле су старе српске породице: Басарићи, Богићи, Гајићи, Делићи, Лемајићи, Милашиновићи, Пејновићи, Продановићи, Стијачићи, Катићи, Поткоњаци, Почуче, Рајчевићи, Старчевићи, Вранеши, Јаворине, Витаси, Вујиновићи, Милеуснићи, Пезељи, Плећаши, Чубрило, Димићи, Јерковићи и Паићи. Од 49 чланова породице Вранеш, од усташке руке тада је страдало 44, од тога двадесеторо деце и девет жена. Од 129 Лемајића 1941. године убијено их је 116, а после је страдало још четрнаест чланова ове породице. Почетком рата породица Пејновића бројала је 121 члана, већ у првим погромима прве ратне године убијено их је 113, од тога је 94 страдало од ножа, а 9 чланова породице је живо спаљено.

Крвави Илиндан широм НДХ

Дана 2. августа 1941. широм НДХ десила се серија злочина: