Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Патријарх српски Гаврило Дожић (Гаврило V), поглавар Српске православне цркве током кључног периода Другог светског рата, преминуо је на данашњи дан, 7. маја 1950. године. Познат је по свом чврстом ставу у вези с питањима православља и односа са римокатоличком црквом. Један од познатих догађаја везаних за њега јесте сусрет с папом Пијем XII.
Током свог присилног боравка у Немачкој током Другог светског рата, патријарх Гаврило и владика Николај Велимировић су били заточени у логору Дахау. После рата, било је иницијатива да се обнови дијалог између православне и римокатоличке цркве, што укључује и питање њихових личних ставова према папи Пију XII, пише "Глас Јавности".
Према доступним изворима, патријарх Гаврило је одбио званични сусрет с папом Пијем XII, указујући на тежак положај православних верника, посебно у Независној Држави Хрватској, где је режим Анте Павелића, уз подршку дела католичког клера, спроводио масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Ово је додатно отежало односе између Српске православне цркве и Ватикана.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Наводи се да је патријарх Гаврило сматрао да дијалог са папом није могућ док се не осуди понашање усташког режима и деловање дела католичког клера у тим злочинима. Такође, његово одбијање сусрета одражавало је дубоко укорењено неповерење према Ватикану, које је имало корене у историјским сукобима и покушајима унијатства.
Прочитајте још
Фото: Википедија/јавно власништво
Овај догађај илуструје сложене односе између Српске православне цркве и Римокатоличке цркве током 20. века, као и патријархову одлучност да штити интересе и достојанство православног народа. Патријарх Гаврило боравио је у Риму 1945 - 1946. године, у својим Мемоарима пише како га је папа Пије XII позивао на састанак и нудио му лични смештај и вилу у Риму. Посредник је био Словенац Миха Крек, шеф католичке партије Словеније у емиграцији. Одбио је сусрет с папом, због папине подршке Павелићу и признавања НДХ.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Ево шта је патријарх Гаврило рекао посреднику:
- Ви сами знате шта се догодило у нашој држави, извршен је покољ над недужним људима, женама и децом, који по својој свирепости чини најсрамнији период кроз двадесет векова хришћанске историје. По савезничким изворима побијено је између 700 до 800 хиљада Срба. Епископи су били поткивани са плочама на ногама, као неке животиње, њихове браде биле су клештима чупане или пак живима сечене уши и нос, и вађене очи и све друго што је бестијалност људска могла измислити. Силовање жена, вађење деце из утробе материне, што је главно шеф католичке цркве римски Папа није ни прст дигао да осуди ово злочинаштво. И не само да се ћутало него је главног наредбодавца тих злочина Анту Павелића, Папа примао у аудијенцију у Ватикану и благослиљао га. Сигурно је да се и данас крије иза Папиног скута, како не би одговарао за своје злочине пред људским законима. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да одем у Ватикан на ноге Папи? То би било подворење, што ја као српски патријарх не бих никада могао себи да дозволим, а још мање да о тој могућности дискутујем, па макар да ми је стављено да бирам између смрти и живота. Ја бих се сто пута определио за смрт, у уверењу да нисам издао свој пут и Српску православну цркву и српски народ као целину, који наставља и даље своје мучеништво. (Мемоари..,И, стр. 601).
Патријарх Гаврило је у односу на Конкордат са Римом био још непопустљивији од свог претходника, патријарха Варнаве. Када је конкордат изгласан, избацио је из Цркве председника владе Милана Стојадиновића. Након Крваве литије Конкордат је одбачен 29. новембра 1937. године.
Фото: Википедија/јавно власништво/Joachim Specht
После Другог светског рата су нове комунистичке власти хтеле да се оне питају у вези избора нових владика. Тито је послао секретара свог кабинета, генерал-лајтнанта Љубодрага Ђурића код патријарха Гаврила. Захтевао је повлачење одлуке о избору за митрополита загребачког др Дамаскина Грданичког. Патријарх га је истерао напоље, што је Броза озлоједило, па у Патријаршију шаље Александра Ранковића. Он је, као министар полиције, грубо наступио, ударио шаком о сто, а патријарх је и њега истерао из Патријаршијског двора. Изненадну смрт патријарха 7. маја 1950. године, неки су доживљавали као тровање од стране комунистичке власти.
Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.
БОНУС ВИДЕО:
