Извор:Фото: В.Данилов, З. Јовановић Мачак, Википедија/Јавно власништво
"БИО САМ ПРВИ ДОМАЋИ ИЗДАЈНИК": Захар у време окупације
12.10.2025.
14:19
МИЛУТИН Поповић Захар је творац ванвременских хитова као што „Видовдан“, „Иванова корита“, „Вино точим, ал’ вино не пијем“, човек који је својим песмама лансирао Лепу Брену у врх естраде, али и правник са научним звањима и аутор „Оде олимпике“ и других композиција које су извођене у престижним концертним дворанама од Русије до Америке, рођен је давне 1938. године, а и данас, у 84. години, пише песме, како каже – више него икада.
Милутин Поповић Захар је у једној нашој познатој емисији открио многе детаље о свом животу и естради, али и о Слободану Милошевићу и Јосипу Брозу Титу. Детињство у родном Крупњу и Лозници било му је обележено немаштином, немачком окупацијом, сукобима четника и партизана, али и музиком и спортом.
BloombergAdria.com
Како је изгледало ваше детињство и први музички кораци?
- Родио сам се у Крупњу, мој отац је био школски надзорник и два најзначајнија човека тамо су били он и поп који се звао Влада Зечевић, он је први човек који је потписао независност Косова, а то му је било потурено, а онда када су комунисти дошли на власт, одбацили су његову кривицу. Од мог рођења па до сада то Косово није престало да буде тема.
BloombergAdria.com
- Причао сам пар пута да сам био први домаћи издајник. Наиме, када су Немци радили гимнастику, мени је то било занимљиво, био сам мало дете и један Немац ме је звао и дао ми нешто браонкасто. Ми нисмо знали шта је шећер, да није било џанарика и трешања, не бисмо ни знали шта је слатко. Када сам пробао ону чоколаду, одједном је сва она мржња коју су ми отац и мајка уливали против њих нестала. Отац ми је тада био у затвору, а тај Немац је мене купио за парче чоколаде.
Кућу су вам спалили, отац вам је био у логору…
- Отац и ујак су били у логору, а Лозница је био први град који је био ослобођен, у току једног дана прелазила је у руке четника, Немаца, па партизана и тако у круг. У центру Лознице је била кафанс ‘Централ’ у којој је био један ромски оркестар са мојим будућим учитељем Немфом Амзићем који је имао трио. Мали клинац који свира раздрндани клавир, тамбуре је свирао неки њихов рођак и он који свира виолину. Ко освоји град мора да налети на кафану која ја имала ту велику башту, а мали је био дужан да из даљине препозна ко је. Ако долазе Немци, они певају ‘Лили Марлен’, ако долазе партизани свирају ‘Друже Тито’, а ако су четници ‘Све су страже генерала Драже’. У току дана је Лозница неколико пута падала у руке једнима па другима, а једног дана овај из кафане каже: ‘ко долази, видиш да долазе неки војници’, а он каже ‘то су четници и улазе војници’, а они крећу да певају ‘Све су страже, све су страже, генерала Драже’, а овај каже ‘ког Драже, ми смо партизани, маму ти четничку’, а овај мали каже: ‘Чекај, друже, строфу – ‘ал’ шта вреди Тито ће победи’… и тако даље.
BloombergAdria.com
- Наши ромски грађани су имали смисао за опстанак више него данашња сиротиња, такво је било моје детињство. Ја сам био у гимназији у којој је мој отац након доласка из заробљеништва предавао географију и српски језик. Он је подигао једну школу, као и сви честити Црногорци волео је да се покаже, да нешто остане иза њега. Отац је добио све честитке уз молбу да потпише да припада политичкој партији, а он се се прекрстио и рекао ‘ја то не могу’. Е, када се прекрстио, изгубио место директора школе. Тако да сам се ја родио у граду који је прелазио из руке једних у руке других. То је било време ког се радо сећам, посластица су биле кајсије и трешње. Наша забава је била да слушамо једну канту која је стајала на бандери и која преноси утакмице. Била је нека утакмица за првенство Олимпијских игара, када наши дају гол онда је било скакање по Лозници, а када Мађари дају онда двојица, тројица падну у несвест. Лепо је било, болести није било, имали смо болницу у Лозници у којој се све лечило хиперманганом и аспиринима – ето, толико се сећам старе Лознице.
(Нова)