"БОГ ОД ЧОВЕКА ТРАЖИ САМО ЈЕДНО" Истина од које често бежимо

У времену у којем се од човека тражи да буде јак, самоуверен, ефикасан и „довољан сам себи“, Јеротићеве поруке делују готово узнемирујуће. Не зато што су оштре, већ зато што скидају слојеве самоодбране. Оне подсећају да иза сваког привида сигурности стоји човек који се боји сопствене слабости.

Владета Јеротић био је један од најзначајнијих српских интелектуалаца 20. и почетка 21. века - лекар, неуропсихијатар, психотерапеут, академик САНУ, књижевник и хришћански мислилац. Ипак, изнад свих титула, остао је човек који је неуморно покушавао да разуме унутрашњи живот човека.

„Бог не тражи савршенство, већ истину“

Јеротић је често наглашавао да је највећа заблуда савременог човека уверење да Бог од њега очекује савршенство. По његовом схватању, то очекивање не долази од Бога, већ од човековог ега.

BloombergAdria.com

Бог, говорио је, не тражи беспрекорност. Тражи истину.

Тражи да човек призна себи оно што већ зна - да је слаб, противречан, склон грешкама, али и способан за промену.

У једном од својих записа, осврћући се на атеисте и агностике, Јеротић је записао мисао која и данас изазива нелагоду:

"Све ми се више чини да сви атеисти, па и агностичари са првенствено материјалистичким погледом на свет, не желе да препознају своје грехе, или, и када их препознају, не желе да се покају."

Ове речи нису биле оптужба, већ дијагноза. Јеротић је сматрао да је највећи проблем савременог човека губитак способности за кајање, јер кајање захтева храброст - храброст да се погледа сопствени мрак.

Кајање као пут ка унутрашњем оздрављењу

Као психијатар, Јеротић је кајање посматрао не само као верски чин, већ као дубоко психолошки процес. Сматрао је да човек који никада не признаје грешку остаје заробљен у илузији сопствене исправности.

Без кајања нема промене. Без промене нема раста. А без раста, човек се полако затвара - према другима, према Богу, према самом себи.

BloombergAdria.com

Управо зато је често говорио да кајање није знак слабости, већ знак духовне зрелости.

Понизност није понижење

Једна од најчешће погрешно схваћених Јеротићевих порука односи се на понизност. Он је упозоравао да понизност нема везе са самопонижавањем, осећајем безвредности или одрицањем од личности.

Напротив.

"Бог не тражи од човека да се осећа безвредним, већ да престане да се осећа свемоћним", говорио је.

Понизност, у Јеротићевом разумевању, значи реалан однос према себи. Прихватање граница. Прекид унутрашње потребе да увек будемо у праву, изнад других или изнад сопствених грешака.

Љубав није емоција, већ последица промене

У средишту Јеротићеве духовне мисли налази се љубав. Али не романтична, не сентиментална. Љубав као стање бића које се рађа тек када човек престане да буде опседнут собом.

"Он једино од нас очекује љубав као слободан људски одговор на непојмљиву и безграничну Божју љубав. А до љубави не можемо никад доћи док смо горди, моћни, властољубиви и славољубиви, себични и довољни сами себи."

BloombergAdria.com

За Јеротића, гордост је била највећа препрека љубави. Горд човек не воли - он користи, контролише, захтева. Тек када се его смири, љубав постаје могућа.

Грех као промашај, а не пресуда

Још једна важна Јеротићева мисао односи се на појам греха. Он га није посматрао као коначну осуду, већ као промашај смисла. Грех је, говорио је, знак да је човек залутао. А сваки путник који је залутао има шансу да се врати - ако то призна.

Најопаснији грех, према Јеротићу, није онај који чинимо, већ онај који поричемо.

Три питања за крај дана

У својим каснијим годинама Јеротић је саветовао једноставну, али захтевну праксу. На крају сваког дана, без обзира на то да ли је неко верник или не, треба себи поставити три питања:

- Јесам ли данас био искрен према себи?
- Јесам ли некога повредио и јесам ли то признао?
- Јесам ли био способан за љубав, макар у малом гесту?

Веровао је да се у тим тихим, вечерњим питањима крије пут ка унутрашњем миру.

Духовно завештање које остаје

Владета Јеротић више није међу нама, али његове речи и даље стоје као огледало. Не нуде утешне илузије, већ позив на одговорност.

Његова порука остаје једноставна, али тешка: Бог од човека не тражи савршенство, већ истину. Без истине нема љубави. Без љубави нема слободе. А без слободе, нема спасења.

(Она.рс)