Шта сам Богу згрешила: Унук јој се бори са тешком дијагнозом

Певачица Маја Оџаклијевска, коју публика воли још од почетка њене каријере, већ неко време живи повучено, далеко од јавности. Након што се преселила у малу кућу у природи, Маја Оџаклијевска посветила се мирном животу и сву своју љубав усмерила на свог унука Луку, којем је потпуно посвећена.

Ипак, како је сама једном приликом признала, све је теже подносила свакодневне обавезе и осећала да губи снагу, због чега је била приморана да донесе тешку одлуку - да смести унука у дом где ће имати потребну бригу и подршку.

- Мислим да то није тешка одлука, али је то ужасно тешко родитељу, јер моја мајка је рекла, 'само ме немојте давати у старачки дом'. Што се мене тиче, ја бих волела да свој живот завршим поред своје ћерке и унучића, али ако будем својој деци баласт, ја ћу свакако да се помирим са чињеницом да ћу отићи у старачки дом - поручула је Маја тада.

Њу, како каже, то неће толико заболети, а онда додаје:

- Међутим то би било исто као да мене сад питате, па добро како се сада осећате с обзиром на то да размишљате да Луку дате у дом. Лука је мој аутистични унук, то већина зна, и заиста размишљам да Луку дам у дом. Зашто? Па не могу ја да га дам, Центар за социјални рад ће одлучити шта ће бити са Луком, али је суштина да ја све мање могу његову енергију да удахнем. Некад останем, добро сам рекла, без даха. Толико се узнемирим кад је он узнемирен да не могу да удахнем. Ја то себи не смем да дозволим. Сваким даном кад он има напад, ја сам једним кораком ближе земљици.

- Лука је код мене провео осам месеци када је имао две и по године. Код мене је провео још четири године, или скоро пет, после тога када је мајка опет била у обавези. Лука је сада два и по месеца код мене зато што је мајка у обавези. Мајка не размишља о томе да ли ја могу или не могу, а мора да размишља о томе, јер није суштина изгубити и дете и мајку, треба сачувати и једно и друго. Ја ћу њој једног тренутка ипак бити драгоцена што сам уопште постојала, а за њено дете је јако важно да ја још постојим, па макар узела то дете повремено колико могу да издржим у овим годинама - открила је Маја својевремено.

Негирање њене ћерке је довело до тога да је Маја један дан кад нико није знао одвела дете у Центар за децу ометену у развоју и тамо су одмах посумнали на аутизам, али по закону детету не може да се да дијагноза пре навршетка његове пете године.

- И онда је статус qуо. Ви сад да чекате две и по године да дете напуни пет, да бисте почели некако да реагујете.

Истиче да је тада знала све што сада зна, верује да био Лука до сада постао вербалан пошто тренутно једино зна да каже своје име.

- И то сам се молила Богу да дете научи да ако га неко заустави на улици и пита како се зове, бар да каже своје име. Ето, да бар има неку смерницу ако негде залута - каже Маја и открива како су са Луком комуницирали док су чекали на дијагнозу.

- Можда ће ово сада звучати препотентно, нисам ја Лукин лек. Нисам ја Лукин психолог. Само сам бака која га безгранично воли. Сву ту љубав коју поседујем ја сам каналисала према Луки, и тако је он постајао мекши, отворенији. Ево сад је провео десет месеци са мајком, он се вратио уназађен, по мојим критеријумима, али, да не будем погрешно схваћена, и према критеријумима његове учитељице у школи, његових осталих наставника.

Њеној ћерки није било баш најпријатније када чује овакве повратне информације.

- Па наравно, а онда ме ћерка оптужује како ја измишљам приче, а ја не измишљам никакве приче. На крају крајева ја сам окружена људима, пријатељима, који виде и прогрес и назадовање Лукино - каже, али истиче и следеће:

- Разумем је. Она је мени у једном тренутку рекла, 'Шта сам ја Богу згрешила да добијем овакво дете' - испричала је Маја својевремено за Блиц.

(Мондо)