"Чим сам ушла у манастир, почела сам да ридам"

Александра Новаковић, програмерка и вeb дизајнерка, дожвела је невероватно искуство у манастиру Острог, које никад неће заборавити. Њој је церебрална парализа констатована када је имала само 18 месеци, када почиње њена животна борба која траје и данас. Међутим, када је имала 12 година посетила је манастир Острог и њен живот се од тада мења из корена.

Церебрална парализа је повреда мозга до које долази у раном детињству или приликом рођења. У зависности од места повреде, способност кретања детета може бити смањена. Церебрална парализа углавном утиче на покретљивост, отежано ходање и може утицати на свакодневни живот читаве породице. Постоје и други пратећи симптоми, попут бола или когнитивних поремећаја. Нека деца могу имати проблема са говором или осмехом.

Позив у сну и одлазак светитељу

Александра је 2024. године била гост емисије "Црна хроника" где је причала о својој посети манастиру Острог и борби са болешћу. Александра посету Острогу наводи као преломни догађај у свом животу јер је тада доживела нешто чудесно и величанствено.

"Ја сам сањала манастир Острог једном и рекла сам океј, треба да одем, али отићи ћу кад будем имала прилику. Међутим, након 7 дана тај исти сан се поновио. Ја на камену видим Светог Василија кроз неку светлост која ми само каже дођи. Када сам имала 12 година, дакле, то је био пети разред, моја разредна, Бранка Костић водила нас је на Острог. Ја одлучујем да идем са својом рођеном сестром. До тада ја јесам знала шта су манастири и све то, али нисам тако мала могла да разумем то. Само сам осетила потребу да треба да идем. И дан данас не знам зашто, не знам како, али сам осетила потребу да треба да идем" - рекла је Александра.

Сусрет са моштима и сузе олакшања

Већ након преласка прага манастирске цркве преплавиле су је снажне емоције: "Када смо стигли на Острог како сам закорачила да уђем у манастриску цркву, тако сам почела да плачем. Сви људи који су тамо били су се окренули. Ја сам ридала, нисам могла да се зауставим. То никад нећу заборавити. Пустили су ме и рекли су - само плачи, јер има нешто што треба из тебе да изађе и ово ће бити преломни тренутак твог живота. То ми је рекао један монах. Након тога сам ушла у манастир, помолила се и пришла моштима Светог Василија. У том тренутку осетите како сва бол у вашем животу нестаје, како почињете да волите то што јесте, како сав терет који сте носили на својим леђима, не зато што сте хтели, него зато што сте морали, нестаје."

Три жеље и пророчанство монаха

Када је спустила руке на мошти Светог Василија осећања су се додатно појачала: "Спустила сам руку на мошти Светог Василија и почела да плачем. И у тој снази плакања, ја сам успела да замислим своје три жеље, које су се данас, 12 година касније, све три оствариле. У том тренутку моја прва жеља је била само да сама могу макар 100 метара да пређем, да не мора мама да ме држи, или сестра, или породица. Друга жеља је била да у мој живот дође човек који ће разумети шта ја желим, када кажем желим да радим вежбе и желим да напредујем, јер знам да много могу да постигнем у свом животу, без обзира што имам то што имам. Трећа жеља је била да се бавим овим послом који се данас бавим и да могу самостално да зарађујем, да осетим да и ја вредим поред тога што имам болест."

У том тренутку пришао јој је један монах и саопштио јој радосне вести: "Када сам те три жеље изговорила, пришао ми је један монах и рекао: - Драго дете, те три жеље које си замислила, ја не знам шта су, наравно, не могу да читам твоје мисли, али знам да ће проћи 10 година и да ће се све три жеље остварити, јер твоје очи говоре да хоће! Он је након тога отишао и ја сам остала сама још мало у тој соби."

Шест сати снаге без бола

То није било њено једино искуство приликом посете манастиру.

"Изашла сам из манастира, кренула је служба која је трајала шест сати. Када сам улазила у манастир ја нисам могла да стојим. Након што сам изашла из манастира ја сам стајала шест сати. Иначе сам трпела болове сваки дан, јер наравно како радите вежбе упале се мишићи, све су упали, јер су активни наравно и после тога треба одређено време да се они опораве. Али у манастиру уопште није било бола, као да болести нема. То је невероватно, јер то не могу ни дан-данас да препричам, након 12 година. Ово је први пут да сам то изговорила."

Захваљујући снази сопствене воље и воље Божије, она данас има најлепши осмех на свету. Млада је и успешна жена која је имала циљ да свој живот живи што квалитетније, у складу са огромном љубављу према својој породици и вери у Бога.

(Курир)