Обичај на поменима који вређа успомену на покојника

И док су неки од тих обичаја дубоко укорењени у православној традицији, други су се с временом толико одомаћили да их многи сматрају обавезним, иако са учењем Цркве имају врло мало заједничког.

Један од њих, према ставу Српске православне цркве, може да представља озбиљно одступање од суштине хришћанског испраћаја покојника.

Када се сахрана претвори у гозбу

Према црквеном учењу, најважнији део сахране јесу опело, молитва, паљење свећа, жито и помен. То су тренуци у којима се породица и пријатељи моле за покој душе преминулог и за опроштај његових грехова.

Међутим, у многим крајевима Србије и даље је присутан обичај припремања веома богате трпезе са великим количинама хране и пића.

Фото: Игор Маринковић

Када се, након сахране, окупљање претвори у раскошну гозбу, а поједини гости претерају у јелу и пићу, губи се смисао самог догађаја. Према црквеном ставу, такво понашање сматра се недоличним и грешним, јер тренутак туге и молитве претвара у нешто што нема везе са достојанственим сећањем на покојника.

Шта је за Цркву заиста важно

Дужност верника јесте да се покојних сећају кроз молитву, парастосе, паљење свећа и одржавање гробова.

Много је важније, према црквеном учењу, учинити добро дело за покој душе - помоћи сиромашнима, дати прилог цркви, болници или хуманитарној установи - него трошити велике суме новца на ствари које нису суштина православног обичаја.

У том смислу, пажња се усмерава на духовни, а не на спољашњи аспект опроштаја.

Поред богатих трпеза, Црква скреће пажњу и на друге обичаје који могу да оптерете породицу у тренуцима туге.

Куповина скупих венаца, подизање раскошних гробница и организовање великих гозби често изискују озбиљне трошкове, иако нису оно што се сматра најважнијим у хришћанском испраћају.

Суштина није у томе колико ће сахрана изгледати импресивно, већ колико ће бити прожета молитвом, поштовањем и сећањем.

Обичаји који нису део црквене традиције

У појединим крајевима и даље се практикују различити народни обичаји, попут клања такозваног "душног брава" за четрдесетодневни помен.

Иако су такве праксе дубоко укорењене у појединим породицама, оне не спадају у званичне црквене обичаје.

Црква наглашава да су за парастос довољни молитва, освећено жито, свеће и достојанствено окупљање породице.

Сећање које има истински смисао

Када изгубите вољену особу, природно је да желите да учините све што можете у њену част. Ипак, према православном учењу, највредније што можете дати покојнику нису раскош, обиље хране или скупи украси, већ искрена молитва и добра дела.

У томе се, према Цркви, налази прави смисао сећања - у тишини, поштовању и вери да љубав према онима који су отишли не престаје.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: