За све криво - Косово: Како су се `68 сукобили Ћосић и Тито?

Српски и југословенски књижевник и политичар Добрица Ћосић преминуо је 18. маја 2014. године у 93. години. Био је учесник Народноослободилачке борбе, редовни члан САНУ, као и први председник Савезне Републике Југославије.

Један је од оснивача и покретача Недељених информативних новина (НИН) и аутор је више дела, међу којима су "Далеко је Сунце", "Корени", "Деобе", "Време смрти", "Време власти", "Време зла", "Српско питање"...

Како су се разишли Добрица и Тито

У мају 1968. године током XИВ пленума Централног комитета Савеза комуниста Србије дошло је до коначног политичког разлаза између Јосипа Броза Тита и Добрице Ћосића.

До сукоба је дошло јер је Ћосић отворио питање Косова и Метохије, када је на пленуму отворено иступио критикујући партијску политику, оптужујући руководство да занемарује албански национализам и терор над српским становништвом на Косову и Метохији, док је истовремено гушило српско национално осећање.

BloombergAdria.com

Ћосић је стао и на страну Александра Ранковића када га је Тито 1966. године сменио на Брионском пленуму и успротивио се његовом политичком убиству. Први је српски интелектуалац који је устао против антисрпске политике титоистичког режима, и политике тадашње власти према Косову и Метохији, због чега је 1968. смењен са свих функција и избачен из партије. 

Писац је посебно од седамдесетих година, па до Титове смрти носио титулу државног непријатеља број један. Саслушаван је пред партијским комисијама, праћен, ометан и прислушкиван.

У својој приступној беседи за члана Српске академије наука и уметности (САНУ) 1970. године рекао је касније често цитирану реченицу: "Српски народ је добијао у рату, а губио у миру".

Лажно признање у "Деобама"

Ћосићу се данас често инпутира да је био радикални спрски националиста, посебно у интелектуалној и медијској елити Хрватске, деловима Црне Горе, Федерације БиХ, и као и међу Албанцима на Косову и Метохији. Био је доживљаван као некаква сива еминенција која из сенке вуче конце српског национализма и "удруженог злочиначког подухвата".

„Ми лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другога; лажемо из самилости, лажемо из стида, да охрабримо, да сакријемо своју беду, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид српског патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. Лаж је српски државни интерес. Лаж је у самом бићу Србина. У овој земљи свака лаж на крају постаје истина. Србе је толико пута у историји спасавала лаж“.

BloombergAdria.com

Шта је фалсификовано у "Деобама"

Сигурно се свима барем једном десило да на друштвеним мрежама наиђу на овај наводни цитат Добрице Ћосића. Горепоменути кругови га често користе као некакав доказ о "српским лажима". Међутим, шта у ствари представља ово наводно „признање“ Добрице Ћосића?

Сам Ћосић никада ове реченице није изрекао као некакву оцену карактера српског народа - што највероватније мисле многи који су уверени да га цитирају - већ се поменуте речи налазе у његовом роману "Деобе", објављеном 1961. године. Међутим, оно што је занимљиво јесте то да чак оно што је написано у "Деобама" погрешно цитирано и фалсификовано. Ево шта заиста пише:

"Ропство, то је: смртоносне су истине. Зато се и вичу и шапућу лажи. Свима и свакоме. Лаже окупатор, лажу издајници, лажу и борци за слободу. Лажемо да би обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду.

Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења. Лажемо због слободе. Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. За ову лаж под окупацијом и обичан идиот има више маште од многих романсијера. Лаж је нужда: биолошка, психолошка, национална, политичка. Београд у овим данима - то је апокалипса лажи.

Моја искреност је револт против ропства. Још увек најчовечнији протест. Толико ми је живот неизвестан да нема смисла себе да мучим још и некаквим дневником, записивањем. Али ја више немам с ким о свему да разговарам.

Окупација ми је узела пријатеља. Чак и пријатељство међу људима, ропство је прогласило за искључиво мирнодопски појам, уништавајући га као таквог и ја с тугом сазнајем: и пријатељство је атрибут слободе."

Дакле тамо где је у роману пише "нашег" приликом цитирања се ставља "српског", док су последње четири реченице о "лажи као српском државном интересу", "лажи у самом бићу Србина", "земљи у којој све лажи постају истине" и "Србима које спасава лаж" непостојеће и груби фалсификат.

BloombergAdria.com

Чиме се заправо бави роман "Деобе" и коме припадају цитиране реченице?

Дело се бави Равногорским покретом Драже Михаиловића на територији централне Србије у измишљеном селу Прерово, а поменуте речи су заправо записи студента Младена Ракића који се придружио четницима. Наравно, четници, којима се поменути роман бави, нису представљени као позитивци и како странице одмичу, њихова слика је све мрачнија. Злочини постају све учесталији, а колаборација са Немцима израженија.

То и није нарочито чудно јер је Добрица Ћосић и сам био партизан, а поменуту књигу писао је 50-их година XX века, када су комунисти већ имали апсолутну контролу у земљи.

Све оно што је написао у Деобама заиста је представљало одраз његовог мишљења и погледа на свет. Међутим, проблем је што се то мишљење и оно што је записано у том времену, фалсификује и изврће из контекста да би се прогласило за некакав манифест "(велико)српског национализма", а Добрица Ћосић за његовог идејног творца.

Често је писао о Србима

У Ћосићевој књизи "Промене" можемо да видимо његов суд о српској нацији. У тој књизи говори се о распаду Југославије и слому титоизма. Писац на страни 91. о српској историји каже:

"Биће да нема народа чија се прошлост толико и тако оспорава; ; читав средњи век смо изгубили; православна култура се идеолошки обезвређује, а културну баштину на територији републике Македоније преузели су нам Македонци и прогласили својом. Из деветнаестог века признају се буне против Турака, од личности - Карађорђе, Вук и Светозар Марковић, пориче се грађанска култура и грађанска етапа; поричу се балкански ратови против Турске и Бугарске; идеолошки се редукује и светски рат; генерално се оспорава прва Југославија. Политика разбијања српског народа започета Коминтернином идеологијом и политиком, наставља се до дана данашњег.“

Још осамдесетих година, Ћосић је проговорио о незахвалности оних народа које су Срби ослободили: "Ми смо пристали да нам сви које смо ослобађали, којима смо омогућили да постану нације са својим државама, порекну нашу ослободилачку прошлост, прогласе нас окупаторима и хегемонистима, скрате нам историју у оквире тајних одлука Коминтерне и њених идеолошких тумачења.“

Добрица је као председник Српске књижевне задруге у једном говорио истакао:

BloombergAdria.com

"Лако се уочи да се после 1945. и завршетка рата ми Срби свесно одричемо наглашавања своје националне посебности, уверени да себи тиме још потпуније улажемо у социјалистичко југословенство. На другој страни, пак, постепено се прећуткују, потискују или недовољно истичу садржаји и облици испољавања целокупности културне свести у Срба и тежње за потврђивањем јединства српске културе, без обзира на републичке и територијалне поделе граница. Та еволуција, под дејством знаних чинилаца, довела је практично до свођења српске националне културе на границе данашње Републике Србије, а често се потврђивање припадности српској националној култури као целини, без обзира на републику у којој се живи, од неких људи оцењује као великосрпство."

Нити је Ћосић имао тзв. другосрбијанске ставове, нити је после разлаза са Титом постао некакав екстремиста или радикални српски националиста. Таква оцена може доћи само од стране оних који имају тенденцију да апсолутно све што је српско прогласе за великосрпско.

"Случај" Добрице Ћосића показује колико се историјске личности и њихова дела често тумаче селективно, ван контекста и у складу са савременим политичким потребама.

Реченице из романа „Деобе“, које су деценијама уз фалсификате представљане као наводно признање о „српском карактеру“, заправо су књижевни запис једног лика из ратног времена, а не ауторов политички манифест нити оцена читавог народа. Њихово накнадно мењање и дописивање представља пример како се цитати могу фалсификовати како би служили одређеним идеолошким наративима.

Без обзира на различита мишљења о његовој улози, неспорно је да је оставио дубок траг у српској и југословенској књижевности, политичкој мисли и јавном животу друге половине XX века, а једна његова белешка актуелна је и данас:

"Срби који своју прогресивност доказују антисрпством, по свему судећи, постојаће док је српства. Тај национални синдром из турских времена пренет је у европска времена. А то је синдром роба. У турским временима не бити Србин, обезбеђивало је главу и још понешто уз њу; у европским временима Србије, не бити Србин, то значи бити Европејац."

(Курир)