Како је аустралијска војска изгубила рат против птица?

Влада је, са само неколико гласова више, изгласала уредбу по којој су ратним ветеранима доделили на коришћење велике парцеле земљишта у западном, слабије насељеном делу државе.

Двадесетих година XX века, по званичним препорукама Владе, али и уз обећања о субвенцијама, новим фармерима је препоручено да усеве засеју житарицама, које су тих година биле на цени.

BloombergAdria.com

Лоше процене

Велика депресија која је почела 1929. године донела је огромне потресе на бројним тржиштима, а посебно су цене житарица биле у вртоглавом паду. Како су се препоруке централне Владе у Канбери испоставиле као погрешне, а обећане субвенције стизале у доста мањем обиму, западни део државе почео је исказивати отворено незадовољство. Пустиња која је делила богати исток од неразвијеног запада претила је да постане нова међудржавна граница.

Године 1932. завладала је велика суша, која је на аустралијском средњем западу знала да поприми библијске размере. Усеви су убрзано пропадали, а помоћ централних органа била је недовољна и нередовна.

Стрпљење ратних ветерана према изневереним очекивањима од Владе у Канбери било је истрошено, али ту није био крај њиховим недаћама. Убрзо се против њих окренуо и један од симбола најмањег и најсуровијег континента.

Невероватно суров "непријатељ"

Птица ему, прастановник Аустралије, била је владар пространих степа по ободима централне аустралијске пустиње, али и симбол државе који је, уз кенгура, красио њен грб још од 1908. године.

И поред тога што је данас друга највећа птица на свету, до тада је сматрана базазленим бићем које је само употпуњавало невероватну фауну Аустралије, а симболично представљало биће које не уме да хода уназад. Међутим, емуи ће убрзо показати своју деструктивну природу, те постати ноћна мора фармера који су већ доведени на ивицу егзистенције.

Емуи су, након парења које су обично обављали у централним деловима Аустралије, кретали на свој миграторни пут према источној обали. Њихов пут до источне обале, и иначе изузетно напоран, јака суша те 1932. године учинила је пакленим.

На задовољство огромних група ових бескрилних птица, које су бројале по неколико десетина хиљада, наишли су на велике оранице препуне пшенице и јечма, те су у њима потражиле спас. Иза емуа, на ораницама је остајала пустош, а ограде којима су фармери чували усеве од штеточина показале су се недовољним.

Ратни ветерани, од којих је тек понеко имао комад лаког ловачког наоружања, нису могли изаћи на крај са емуима. Послали су своје представнике који су од централне владе имали само један, ултимативно постављен захтев – оружје!

У ситуацији у којој се, истина у пола гласа, почело говорити о отцепљењу западног дела од богатих градова са истока земље, подела ратног наоружања ратним ветеранима који су живели на западу била би преопасан и далокесежан потез који Влада себи ни по коју цену није смели да допусти.

Префригани политичари су ову ситуацију искористили да се на већ опробан начин обрачунају са економском кризом, или да је барем тако прикрију. Објављен је рат! Министар одбране Џорџ Пирс је јавно обзнанио да ће Влада Аустраллије, која мисли о својим ветеранима, упутити војску са најсавременијим наоружањем да реши проблем земљопоседника, те их ослободи пошасти у виду емуа.

"Рат против домородаца"

Иако славодобитно обзнањен почетак сукоба, који је тадашња штампа поспрдно називала "Ратом против домородаца", војна сила коју је послала да одбрани хиљаде и хиљаде квадратних километара од инвазије бескрупулозних штеточина била је пресмешна. На челу је био чувени мајор Мередит, херој из Првог светског рата, са искуствима и из чувеног британског Зулу рата, а командовао је војском која је бројала, тачно - два војника!

Наоружани једним од најстрашнијих оружја Првог светског рата – аутоматским митраљезима марке Луис, комада два, уз тачно 10.000 комада муниције, упутили су се на запад да се обрачунају са десетинама хиљада помахниталих непријатеља. Како није било смисла правити војна утврђења за три човека, мајор Мередит и додељена му војна сила били су смештени по кућама самих фармера.

Први сукоб, који се десио 2. новембра 1932. у региону Кампион, претворио се у потпуни фијаско. Иако су мудро направили заседу близу језера са ког су емуи пили воду, аустралијски војници су, након 7.000 испаљених метака схватили да је број убијених "непријатеља" мањи од 20!

Испоставило се да птица ему није случајно преживела у неким од најнегостољубивијих предела планете. По речима мајора Мередита, Ему је грађен као тенк, са дебелим слојевима чврстог перја и тврде коже, која је омогућавала да, чак и када би били погођени метком, наставе да трче брзинама које су достизале и до 50 километара на час.

Уз то, иако би се у почетку појављивали у огромним групама од по неколико хиљада, па и више, убрзо би се разбијали на мање групе, што их је чинило доста тежим метама за рафалну паљбу матраљеза који је однео стотине хиљада људских живота две деценије раније.

Брзи као гепарди, отпорни као слонови, и окретни као мачке, емуи су, самим својим бројем, успели да се одупру првом нападу аустралијске војске, успут уништивши све усеве који су им се нашли на путу. У страху да ће изгубити ореол ратног хероја који га је пратио, мајор је тражио појачање од команде, које је пристигло три дана касније.

Додатних осам војника дошло је у тадашњим војним возилима у помоћ тројици већ распоређених војника. Пошто је, с разлогом, сматрао да је брзина емуа њихова највећа предност, мајор Мередит је митраљезе која је поседовао спојио на пристигла војна возила, и кренуо у фронтални напад на средиште огромног јата птица-штеточина.

Иако је овог пута број настрадалих птица био неколико стотина, једно јато, од неколико колико их је колало аустралијским преријама, било је скоро нетакнуто, те су десетине хиљада емуа наставиле свој пут ка западној обали, остављајући пустош иза себе.

Тадашња војна возила, која су једва прелазила брзину од 40км/х, нису могла да прате брзину којом су се кретале птице, а услед непроходног терена по коме су се емуи кретали као по писти, једно возило је изгубљено, а војска се вратила у гарнизон на истоку, необављеног посла.

Тежак "пораз"

Није му много помогло ни објашњење о "издржљивости и покретљивости непријатеља".

– Ако би наша војска имала једну јединицу која би на метке била отпорна као и емуи, могли би се супротставити свакој војсци света – рекао је поражени мајор.

Али, забављени ратом против птица које не могу да лете, од којег је штампа направила скоро па забаван, водвиљски догађај, у којем су главне улоге преузели политичари, Аустралијанци су заборавили на неиспуњена обећања о високим субвенцијама, раздирућој економској кризи, па и на саму пустош коју су донели прастари становници Аустралије.

Многе фарме су се угасиле, а мали земљопоседници су већином ухлебљење пронашли у великим инфраструктурним радовима, којима је аустралијска влада успела да се избори са Великом депресијом, спајајући исток и запад државе великим саобраћајницама, или у паклу рудника на северозападу земље.

Крвава освета

Десетак година након “Рата против емуа”, непосредно по завршетку Другог светског рата, Аустралијанци су променили тактику, те одлучили да се једном за свагда обрачунају са старим непријатељем.

Објављен је јавни позив свим становницима да убијају емуе, а аустралијска влада је исплаћивала по пет аустралијских долара за сваку убијену птицу на западу земље. Сума која није била безначајна након девастирајућег светског сукоба, намамила је многе да се, сада са нешто модернијим наоружањем, упуте на запад и убијају емуе.

Резултати су били разорни по "непријатеља" – за неколико година у којима су расписане награде за убиство овог симбола Аустралије, убијено је нешто више од 228.000 емуа, те је потпуно промењена слика запада Аустралије.

Данас је део земље којим су емуи господарили постао житница која, пре свега пшеницом и јечмом задовољава највећи део огромних мегаполиса са истока земље.

(Istorijski Zabavnik)