Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Тако се једна наизглед безазлена одлука из 1859. године претворила у еколошку катастрофу која је променила Аустралију.
Више од 160 година касније Аустралија се и даље суочава с последицама те одлуке. Процењује се да на континенту данас живи најмање 150 милиона дивљих зечева, који представљају озбиљну претњу природној вегетацији и пољопривреди, преноси "Dnevno.hr".
Фото: Andrew Parkinson / Nature Picture Library / Profimedia
Наиме, зечеви су у Аустралију стигли још 1788. године с првом британском флотом, али кључни тренутак догодио се на Божић 1859. године. Остин, који је живео у савезној држави Викторији, тада је на своје имање Барвон Парк пустио 13 европских дивљих зечева.
Желео је да организује лов какав је познавао из родне Енглеске, не слутећи да ће његова одлука имати последице које ће се осећати вековима.
Аустралија се показала изузетно погодном за размножавање зечева. Захваљујући повољним условима и недостатку природних непријатеља који би могли ефикасно да ограниче њихов број, популација је расла невероватном брзином.
Прочитајте још
Само седам година након њиховог пуштања ловци су на Остиновом имању убили око 14.000 зечева. Али животиње су се већ прошириле далеко изван његовог поседа.
До 1880. године стигле су у Нови Јужни Велс, након што су прешле реку Мареј. У Квинсленд су се прошириле до 1886, а у Западну Аустралију до 1894. године. За мање од четири деценије прешле су огромне удаљености и постепено се прошириле готово целим континентом.
Све већа популација зечева постала је озбиљна претња аустралијској животној средини и пољопривреди. Животиње су се храниле аутохтоном вегетацијом, травом и пољопривредним усевима, смањујући количину хране доступне домаћим животињским врстама и узрокујући велике губитке пољопривредницима.
Нестанак биљног покривача остављао је тло незаштићеним, што је убрзавало ерозију и погоршавало његов квалитет. Аустралијске власти покушавале су да зауставе ширење зечева различитим методама, али ниједна није донела трајно решење.
Један од највећих покушаја било је подизање огромних заштитних ограда. У Западној Аустралији између 1901. и 1907. године изграђена је ограда дуга чак 3.256 километара, која је требало да спречи ширење зечева преко великог дела државе.
Ни тај подухват није успео да реши проблем. На неким подручјима зечеви су већ били с друге стране ограде пре него што је она завршена, док су на другим местима проналазили пролазе кроз заштитну препреку.
Замке, отрови и организовани лов такође нису успели трајно да зауставе раст популације. Током четрдесетих година прошлог века процењивало се да у Аустралији живи чак 600 милиона зечева.
Много их је угинуло, али… Године 1950. аустралијска научна агенција "CSIRO" покренула је знатно агресивнији покушај сузбијања њиховог броја. У природу је уведен вирус миксоматозе, болести која се међу зечевима ширила углавном уз помоћ комараца и која је била смртоносна за велики део популације.
Процењује се да је од болести угинуло око 500 милиона зечева. Био је то један од највећих примера биолошке контроле штеточина у аустралијској историји, али ни тај успех није био трајан.
С временом су зечеви постајали отпорнији на миксоматозу, а њихова популација поново је почела да се опоравља. Научници су 1995. године покушали да примене још један вирус, узрочника вирусне хеморагијске болести зечева, познатог и као калицивирус, преноси "Slobodno vreme".
И та метода знатно је смањила њихов број, али популација је поново почела да се прилагођава, чиме је дугорочна контрола постала још сложенија.
Више од века и по након што је Томас Остин пустио 13 зечева на своје имање, Аустралија се и даље суочава с последицама тог потеза.
Прича о аустралијским зечевима данас се често наводи као упозорење о томе колико уношење стране врсте у нови екосистем може имати непредвидиве последице. Једном када се таква врста неконтролисано прошири, њено уклањање може постати готово немогућ задатак, чак и уз деценије напора, велике финансијске трошкове и примену напредних научних метода.
БОНУС ВИДЕО
