Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Tako se jedna naizgled bezazlena odluka iz 1859. godine pretvorila u ekološku katastrofu koja je promenila Australiju.
Više od 160 godina kasnije Australija se i dalje suočava s posledicama te odluke. Procenjuje se da na kontinentu danas živi najmanje 150 miliona divljih zečeva, koji predstavljaju ozbiljnu pretnju prirodnoj vegetaciji i poljoprivredi, prenosi "Dnevno.hr".
Foto: Andrew Parkinson / Nature Picture Library / Profimedia
Naime, zečevi su u Australiju stigli još 1788. godine s prvom britanskom flotom, ali ključni trenutak dogodio se na Božić 1859. godine. Ostin, koji je živeo u saveznoj državi Viktoriji, tada je na svoje imanje Barvon Park pustio 13 evropskih divljih zečeva.
Želeo je da organizuje lov kakav je poznavao iz rodne Engleske, ne sluteći da će njegova odluka imati posledice koje će se osećati vekovima.
Australija se pokazala izuzetno pogodnom za razmnožavanje zečeva. Zahvaljujući povoljnim uslovima i nedostatku prirodnih neprijatelja koji bi mogli efikasno da ograniče njihov broj, populacija je rasla neverovatnom brzinom.
Pročitajte još
Samo sedam godina nakon njihovog puštanja lovci su na Ostinovom imanju ubili oko 14.000 zečeva. Ali životinje su se već proširile daleko izvan njegovog poseda.
Do 1880. godine stigle su u Novi Južni Vels, nakon što su prešle reku Marej. U Kvinslend su se proširile do 1886, a u Zapadnu Australiju do 1894. godine. Za manje od četiri decenije prešle su ogromne udaljenosti i postepeno se proširile gotovo celim kontinentom.
Sve veća populacija zečeva postala je ozbiljna pretnja australijskoj životnoj sredini i poljoprivredi. Životinje su se hranile autohtonom vegetacijom, travom i poljoprivrednim usevima, smanjujući količinu hrane dostupne domaćim životinjskim vrstama i uzrokujući velike gubitke poljoprivrednicima.
Nestanak biljnog pokrivača ostavljao je tlo nezaštićenim, što je ubrzavalo eroziju i pogoršavalo njegov kvalitet. Australijske vlasti pokušavale su da zaustave širenje zečeva različitim metodama, ali nijedna nije donela trajno rešenje.
Jedan od najvećih pokušaja bilo je podizanje ogromnih zaštitnih ograda. U Zapadnoj Australiji između 1901. i 1907. godine izgrađena je ograda duga čak 3.256 kilometara, koja je trebalo da spreči širenje zečeva preko velikog dela države.
Ni taj poduhvat nije uspeo da reši problem. Na nekim područjima zečevi su već bili s druge strane ograde pre nego što je ona završena, dok su na drugim mestima pronalazili prolaze kroz zaštitnu prepreku.
Zamke, otrovi i organizovani lov takođe nisu uspeli trajno da zaustave rast populacije. Tokom četrdesetih godina prošlog veka procenjivalo se da u Australiji živi čak 600 miliona zečeva.
Mnogo ih je uginulo, ali… Godine 1950. australijska naučna agencija "CSIRO" pokrenula je znatno agresivniji pokušaj suzbijanja njihovog broja. U prirodu je uveden virus miksomatoze, bolesti koja se među zečevima širila uglavnom uz pomoć komaraca i koja je bila smrtonosna za veliki deo populacije.
Procenjuje se da je od bolesti uginulo oko 500 miliona zečeva. Bio je to jedan od najvećih primera biološke kontrole štetočina u australijskoj istoriji, ali ni taj uspeh nije bio trajan.
S vremenom su zečevi postajali otporniji na miksomatozu, a njihova populacija ponovo je počela da se oporavlja. Naučnici su 1995. godine pokušali da primene još jedan virus, uzročnika virusne hemoragijske bolesti zečeva, poznatog i kao kalicivirus, prenosi "Slobodno vreme".
I ta metoda znatno je smanjila njihov broj, ali populacija je ponovo počela da se prilagođava, čime je dugoročna kontrola postala još složenija.
Više od veka i po nakon što je Tomas Ostin pustio 13 zečeva na svoje imanje, Australija se i dalje suočava s posledicama tog poteza.
Priča o australijskim zečevima danas se često navodi kao upozorenje o tome koliko unošenje strane vrste u novi ekosistem može imati nepredvidive posledice. Jednom kada se takva vrsta nekontrolisano proširi, njeno uklanjanje može postati gotovo nemoguć zadatak, čak i uz decenije napora, velike finansijske troškove i primenu naprednih naučnih metoda.
BONUS VIDEO
