Кад косу никако не треба шишати?У ово су веровали наши стари

У модерном свету одлазак код фризера је уобичајена рутина, али наши преци у Србији и на ширим словенским просторима некада су на шишање гледали са великим страхопоштовањем и опрезом. 

Поштовао се обичај који је прописивао строго дефинисан систем правила о томе када и коме је дозвољено шишање, а када је оно било под најстрожом забраном, посебно за труднице и малу децу.

Лунарни календар и шишање

Наши преци су били убеђени да брзина раста и квалитет косе директно зависе од фаза Месеца. Веровало се да шишање у време раста младог Месеца чини да коса расте брже и буде гушћа. Уколико се желео успорити раст косе, шишање се обављало током фазе опадања Месеца.

Поред ових општих правила, постојали су и такозвани "сатански дани" који су падали на специфичне датуме лунарног календара - девети, петнаести, двадесет трећи и двадесет девети лунарни дан. Током ових дана узимање маказа у руке било је најстроже забрањено.

Веровало се да онај ко прекрши ову забрану ризикује да изгуби памћење и бистрину ума, као и да тиме буквално "одсеца" део сопственог живота и убрзава свој одлазак са овог света.

Црквени празници и правила чешљања

Однос према раду током великих православних празника био је прожет дубоким поштовањем. Сматрало се тешким грехом обављати кућне послове и световне обавезе у дане резервисане за молитву и одмор, а шишање је било стављено у исти ранг са тешким радом.

Посебно ригорозна забрана важила је за Велики петак - ретко ко би се усудио да се шиша на овај дан жалости, а забрана је остајала на снази све до Васкрса.

Уз шишање, постојали су и строги ритуали чешљања

Користили су се искључиво дрвени чешљеви. Туђи чешаљ се никада није позајмљивао, јер се сматрало да он акумулира туђу, често негативну, енергију. Чешљање на заласку сунца било је забрањено јер се веровало да се у то време активирају нечисте силе.

Жене су морале да носе исплетене плетенице и крију их испод мараме, док се пуштање косе практиковало само у ретким приликама, попут венчања или жалости.

Мушки и женски дани за шишање

Пол особе је такође играо важну улогу у избору дана за одлазак код берберина. За жене су били резервисани такозвани "женски дани", односно среда и петак.

Мушкарци су се, са друге стране, шишали уторком или четвртком, када се веровало да су њихови небески заштитници најактивнији и најснажнији, па ни скраћивање косе не може нарушити њихову енергетску везу са вишим силама.

Време дана је такође било кључно. Увече се коса никада није дирала. Како је залазак сунца симболисао буђење тамних сила, човек је у сумрак постајао изузетно рањив, па се веровало да шишање у то време чини особу лаким пленом за натприродна бића.

Поред сујеверја, постојао је и практичан разлог: под слабом светлошћу свећа или лучи било је готово немогуће равномерно и лепо подшишати косу.

Трудноћа и детињство: Највећи табуи

Посебно дубоки страхови пратили су труднице и децу. Жени која носи дете било је најстроже забрањено да скраћује косу све до самог порођаја.

Веровало се да је дужина косе повезана са количином животне енергије. Уколико би се трудница ошишала, сматрало се да губи снагу и слаби везу са небеским заштитницима, што би се директно одразило на здравље њеног детета.

Слични табуи важили су и за новорођенчад. Деца се нису шишала пре навршене прве године живота, а у неким традицијама забрана је трајала до треће или чак седме године. Веровало се да рано шишање детету одузима разум и нарушава здравље.

Само прво шишање представљало је свечани и сложени ритуал. Одсечени праменови су се пажљиво сакупљали и везивали црвеним концем, па чували иза кућне иконе све док дете не одрасте.

Овај обичај је био тесно повезан са високом стопом смртности деце у прошлости. Веровало се да током прве године живота дете тек посматра породицу и "одлучује" хоће ли остати на овом свету или отићи.

Навршена прва година представљала је границу - ако дете преживи, значило је да је прихватило породицу, и тек тада је кроз обред шишања бивало званично примљено у род.

Савремени осврт на древна веровања

Данас модерна наука потврђује да коса заиста може много открити о нашем телу и стању организма. Анализом фоликула косе може се утврдити концентрација хормона стреса код трудница, што помаже у откривању депресије или ризика од компликација.

Ипак, тежина порођаја и здравље бебе немају никакве везе са дужином мајчине косе.

Све ове забране и правила представљали су покушај наших предака да кроз митове и симболе објасне свет који их окружује и заштите своје најближе у временима када је много тога било непознато.

(Блиц жена)