Зашто жене не иду на Свету Гору и које Српкиње су тамо биле

Света Гора је један од највећих центара православног света. Налази се на полуострву Халкидики на северу Грчке, на најисточнијем од три полуострва - Атосу. То је данас седиште 20 православних манастира и још мноштво мањих монашких заједница и келија у којима живе пустињаци који не желе никакав контакт са савременим светом и живот посвећују молитви. 

Атос чини аутономну државу под грчким суверенитетом. Само је монасима дозвољено да живе на Светој Гори, док они који је посећују морају имати посебну дозволу за то. На полуострву тренутно живи око 2 хиљаде монаха. Духовно, Света Гора је под директном јурисдикцијом васељенског патријарха из Цариграда. Све особе које живе као овде, након што се замонаше, постају грчки држављани без икаквих формалности.

Зашто је Света Гора забрањена за жене?

О томе зашто је Света Гора забрањена за жене данас постоји заправо само легенда. Према њој, Богородица је једном туда пловила са Светим апостолом Јованом ка Кипру када се подигла велика олуја. То их је присилило да пристану баш на Атосу, крај данашње луке манастира Ивирон.

Богородица је изашла на обалу и, одушевљена лепотом благословила је и замолила Исуса да полуострво дарује њој. Тада се зачуо глас: “Нека ово место буде твоје наслеђе и твој врт, рај и небо спасења за оне који траже спасење“. 

Од тог тренутка Света Гора је посвећена Мајци Божјој и зато ту није дозвољен приступ другим женама.

Нешто прозаичније објашњење говори да је Света Гора место на коме живе искључиво мушки монаси и да је женама забрањен приступ како их не би доводиле у искушење и скретале им мисли од њихове мисије.  На пример, све до 11. века на полуострву је толерисано присуство пастира, а онда је васељенски патријарх строго забранио њихово присуство. 

Разлог? Пастирице су често знале да изазивају и узнемирују монахе и дешавало се да због тога манастири губе калуђере. 

На полуострво не смеју ни женске животиње?

Наводно, забрана се протеже и даље од људског света, па је на Светој Гори забрањено присуство и женских домаћих животиња. 

Постоје само два изузетка - мачке (које лове мишеве и тако чувају и намирнице али и древне списе који се налазе у манастирских архивима) и кокошке (које легу јаја од чијих жуманаца се праве боје које се користе у иконописању).

Мало историје и много легенди

Атос је у претхришћанско време заправо био чувен по многобожачким храмовима, а нарочито је познат био храм Зевса Муњобије на самом врху планине. Око ових богомоља живело је и становништво, али када и зашто је расељено, није баш најјасније.

Легенда каже да су, оног тренутка када је Богородица крочила на обалу, сви пагански храмови попадали, укључујући и Зевсов храм. Видевши ово, становници Атоса су примили хришћанство, а на месту Зевсовог храма подигли дрвени манастир Свети Климент.

Историчари верују да је чињеница да су арабљански гусари “главни кривци” за расељавање становништва са овог места. Они су терорисали приобалне градове Халкидикија, па је народ побегао са Атоса, а остала је тек шачица сиромашних испосника које морски разбојници нису дирали јер нису имали ништа што би се могло опљачкати. 

Наука каже да тек од 7. века постоје писани трагови са Свете Горе која тада постаје уточиште избеглих монаха који се повлаче пред исламским освајачима. 

Света Гора је као манастирска заједница формално основана 963. године, када је монах Атанасије основао манастир Велику Лавру, данас највећи и најзначајнији од 20 манастира. Манастир је уживао заштиту византијских царева, Русије, а у дугом периоду кад се Ромејско царство урушило, а руско се још није уздигло и - Србије!

Српски владари и њихове породице вековима су давале новац и били чувари читавог Атоса. Осим Хиландара, изградили су манастире Симонопетру, Григоријат, Светог Павла где се неколико векова служило на српском језику.

Српкиње које су ипак посетиле Свету Гору

Српски Хиландар јединствен је међу светогорским манастирима јер је, према легенди, ту Богородица дозволила цару Душану да доведе своју супругу, царицу Јелену, и тако се склони од куге. Ипак, из поштовања према светињи, царица је заправо боравила у хиландарској луци Хрусији, а на копну је ношена у носиљци тако да није крочила на тло и прекршила закон.

Још једна Српкиња се помиње као особа која је можда посетила Свету Гору. Наиме, манастир Светог Павла подигао је деспот Ђурађ Бранковић, а заједно са још неколико светиња, даривала га је деспотова ћерка Мара.

Турске хронике наводе да је овом приликом Мара посетила Свету Гору док манастирско предање каже да је истина да је потоња османска султанија (била је удата за султана Мурата ИИ) била ктиторка, али да није крочила на тло полуострва управо јер је знала да је женама то забрањено. 

Затвор за непоштовање забране!

Све до почетка 20. века на Свету Гору је било могуће ићи преко земљоуза код Провлаке, који спаја полуострво с копном. 

Међутим, након што су поједине жене почеле да користе овај пут да кришом уђу на Свету Гору грчке власти поставиле су на том месту високу ограду и строго забраниле улазак пешацима, без обзира на пол. Казна за кршење ове наредбе је годину дана затвора!

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".