Када се припремају за исповест, многи православни верници најпре размишљају о великим преступима, попут крађе, преваре или наношења озбиљне неправде другоме. Међутим, према хришћанском учењу, човек може да погреши и онда када никоме није учинио нешто што би друштво осудило. Оговарање, завист, гордост, злурадост и одбијање да се опрости само су неки од поступака којима се често не придаје велики значај, иако заузимају важно место у православном схватању греха и покајања.

Света тајна исповести представља један од најважнијих чинова у духовном животу православног хришћанина. Верник пред свештеником признаје своје грехе, изражава искрено кајање и тражи Божји опроштај, са намером да промени оно што у његовом животу није добро.

Фото: Депозитфото/Kzenon

 

 

Ипак, није увек једноставно препознати сопствене грешке. Много је лакше приметити туђе мане него признати сопствену сујету, себичност или ружну реч изговорену у љутњи.

Управо зато православни духовници подсећају да припрема за исповест не треба да се сведе само на присећање великих животних пропуста, већ и на искрено сагледавање свакодневног односа према другим људима.

Грехови које многи не препознају у свакодневном животу

У духовним поукама које се приписују Светом Сампсону Руском наводе се различите људске слабости и поступци о којима би верници требало да размисле пре исповести.

Међу њима су:

  • Гордост и охолост - претерано уздизање себе, инат, тврдоглавост и уверење да смо увек у праву.
  • Самољубље и частољубље - стална потреба за признањем, похвалама и доказивањем сопствене важности.
  • Лаж и преувеличавање - свесно изношење неистина, али и мењање чињеница како бисмо себе представили у бољем светлу.
  • Гнев и љутња - нарочито када произлазе из повређене сујете или жеље да другима наметнемо своју вољу.
  • Оговарање и осуђивање - разговарање о туђим манама, понижавање других и олако доношење судова о њиховим поступцима.
  • Завист и злурадост - незадовољство због туђег успеха или радовање нечијем неуспеху.
  • Немогућност праштања - упорно неговање мржње, освете и непријатељства према људима који су нас повредили.
  • Суровост и равнодушност - недостатак саосећања, намерно повређивање других и небрига за туђу патњу.
  • Самохвалисање и вређање - коришћење речи како бисмо себе уздигли, а друге омаловажили.
  • Неумереност - преједање и препуштање телесним задовољствима без мере, уз занемаривање духовног живота.

У наведеним поукама помињу се и нечисте жеље и мисли, разврат, претерана заокупљеност телесним потребама, као и различити облици духовне немарности.

Важно је, међутим, разликовати пролазну, нежељену мисао или осећање од свесног пристајања на лоше поступке. Сама појава узнемирујуће мисли, туге или љутње не значи аутоматски да је човек починио грех.

Зашто се оговарање и гордост сматрају озбиљним духовним проблемима?

У православном учењу нарочита пажња посвећује се начину на који човек говори о другима. Речи могу да буду израз љубави, разумевања и подршке, али могу и да нанесу бол, наруше нечији углед или подстакну непријатељство.

Оговарање се зато не посматра само као безазлен разговор о туђем животу, већ као поступак којим се често занемарује достојанство друге особе.

Слично важи и за гордост. Човек који своје мишљење сматра непогрешивим теже признаје грешку, прихвата критику и тражи опроштај.

Управо због тога исповест подразумева спремност да се пажња, макар накратко, са туђих поступака усмери на сопствене.

Фото: Depositphotos/dimaberkut, zolnierek

 

 

Како се правилно припремити за исповест?

Припрема за исповест почиње искреним преиспитивањем савести. Верник може да размисли о томе да ли је некога повредио, слагао, неправедно осудио, одбио да помогне или дозволио да га љутња и завист удаље од других људи.

Није потребно учити унапред припремљене реченице нити набрајати грехове који се не односе на сопствени живот. Суштина исповести јесте да човек искрено говори о ономе за шта се каје, без покушаја да одговорност пребаци на друге.

Посебно је важно да исповест не постане пуко испуњавање верске обавезе. Према православном схватању, покајање подразумева и намеру да се погрешно понашање промени.

Спискови грехова могу помоћи верницима да се припреме, али нису замена за разговор са свештеником, који може пружити духовни савет у складу са околностима сваке особе.

(Курир/Религија.рс)

БОНУС ВИДЕО: