Извор:Фото: АТА имагес, Н. Скендерија

РУДАН О МАСАКРУ: Силоватељима се прашта, учитељи су злочинци

Извор: Нпортал

07.05.2023.

17:28

ВЕДРАНА РУДАН изнела своје мишљење о трагедији која тресе Србију и регион. Увек без длаке на језику, сурово искрена и овог пута хрватска списатељица натераће вас на размишљање.

Tекст под називом "Зло" објавила на свом блогу, те том приликом истакла да је ужаснута, али не и изненађења. Њен текст вам преносимо у целости.

Ужаснута сам, али не и изненађена

Живимо у свету испуњеном мржњом. Људи, ма где били, није Америка једина, гаје мржњу онако како се гаји нежна биљка. Пажљиво, предано, из дана у дан из године у годину. Постојимо као људска бића само ако имамо непријатеља и ако уложимо сву своју снагу у његово истребљење.

Ко нам је непријатељ? Хрватима Срби, Србима Хрвати, Украјинцима Руси, Русима запад… Белцима црнци, црнцима белци, Жидовима Палестинци, Палестинцима Жидови… Свако је непријатељ свакоме, победник је онај ко је боље наоружан.

Београдски дечак је живот доживео као рат. Отац га је, кад му је било дванаест, надајмо се да медији не лажу, одвео у стрељану, дао му оружје у руке, показао му мету и научио га пуцати. У срце или главу папирнатог човека. Ако је нацртани лик имао довољно метака у глави или срцу, отац је похвалио дечака. Живот је убијање, побеђује јачи, неправда се лечи смрћу ближњега свога. Ко тебе јединицом ти њега метком. Учитељица је непријатељ, деца око тебе су непријатељи, чувар на уласку у школу је непријатељ, зашто их пустити да живе кад имаш два пиштоља "у сефу под шифром"? Је ли проблем знати шифру кад сте ти и твој отац од твоје дванаесте ратни другови? Ратни другови су на истој страни, све заједно деле, зашто не би и шифру?

BloombergAdria.com


Отац дечака убице је "угледан лекар", дакле човек који спашава животе, човек који не убија. Чему онда пиштољи, пуцања у мете, давања оружја у руке детету? Порука је јасна да јаснија не може бити, кад си у проблему, пуцај. Дете је било у проблему, пуцало је, погодило планиране мете, јер је за то било обучено.

Погледајмо око себе, погледајмо у себе. Испуњени смо мржњом и потребом да скренемо поглед кад је видимо код нашег детета. Навијачи са шипкама у руци који пребијају "непријатеље" су "наша деца", често и "хероји", силоватељима се све опрашта, у Хрватској, јер су били ратници, дакле убице, учитеље доживљавамо као злочинце кад год нашем детету дају мању оцену од оне коју бисмо им ми дали.

Убица, вршњак моје унуке, није имао много избора у сукобу са крволочним светом у коме живи. Видимо да се оружјем све може решити, да се преко ноћи може постати и "брејкинг њуз" и херој нашег доба у перцепцији оних који ће следити пример дечака из Београда. Не заваравајмо се. Ово је почетак. Потпуно је сулудо очекивати од медија да писање о овој језивој теми сведу на минимум, онако како су то направили Норвежани када су пролазили кроз исти пакао. Ми нисмо Норвежани. Ми смо и тридесет година након крвавог рата у крвавом рату, наши "угледни лекари" су наоружани до зуба, како су тек наоружани "неугледни", "обични" људи које испуњава једнака количина мржње?

За родитеље побијене деце утехе нема, нити ће је икад бити. Има ли икакве наде за нас које, засад, није погодила рука Зла?