СМУЧИО МУ СЕ ХАОС Божовић на 4 године побегао на планину

Тамо је, пре него што се вратио позоришту и велеграду, боравио око четири године. О томе како је изгледао повратак, али и боравак у "избеглиштву", као и који су били разлози његовог повлачења говорио је далеке 1998. године за часопис ТВ Новoсти.

Делове интервјуа прочитајте у наставку:

Петар Божовић је четири године био избеглица из позоришта и свакодневице. Учинио је оно о чему многи данас размишљају: отићи негде што даље, побећи од свега, живети неки друкчији живот. Оно о чему други размишљају, Божовић је и учинио. Онда се - вратио.

Шта је био повод за Вече Петра Божовића у Атељеу?

- Кад сам одлучио да се вратим у позориште, зимус сам радио представу "На чијој страни", а летос у Будви "Каролину Нојбер", мислио сам да ћу у новој сезони кренути - силовито! Стицајем разних околности, те представе се још не играју. Осетио сам празан ход, таман сам се затрчао, кад: трчим кроз празан простор! Позориште подразумева свакодневни дрил и обавезу, филм и телевизија су нешто друго. Онда сам одлучио да покушам сам да успоставим континуитет. Успело је па ми се допало: деветог децембра имаћу још једно вече. Гости ће опет бити Анита Манчић и Матија Бећковић, а да ли ће све бити поновљено на исти начин као што је било први пут, зависи од инспирације. Публика, очигледно је, воли мозаичне вечери.

BloombergAdria.com

Имали сте трему?

- Па, и јесам. Мислио сам да нећу, али имао сам. Вече је било у позоришту, и има разлике између естрадног и позоришног. Првих неколико минута је било пресудно, а после смо већ могли да размењујемо пољупце. Било је у свему томе и нечег носталгичног и сентименталног.

Зашто сте напустили Атеље?

- Нисам имао с ким да се свађам кад је отишла Мира Траиловић! Хтео сам мало да променим: бити цео живот у једном позоришту је, некако, одвратно. Позориште тражи да се иде и овамо и онамо, да се учи, да се губи и добија. Из Народног сам отишао из другог разлога... Уплив политике на позориште је одвратна ствар. Позориште треба да буде независно као универзитет. Оно не сме да се дира. Кад почну да забадају прсте и нокте тамо... У Народном ми се нешто није допадала позоришна политика.

BloombergAdria.com

Онда вам је било: доста?

- Побегао сам и био у бекству једно четири године. Нисам па побегао од позоришта него од свега. Од хаоса... Моје вијуге опет нису могле да примају те нове мисли и понашања. Цео тај хаос са губитком ондашње Југославије која је била најлепша земља на свету, која нам је и онако била мала и тесна... Ми смо мислили да смо већи него што јесмо и били смо и уображени, и веровали смо да ћемо нормално ући у Европу. Никад нисам веровао да ћу у Европу морати да идем преко Кине и Белорусије. Видите колики је наш пут: око целе земљине кугле ми морамо да идемо у Европу уместо да одемо преко пута! Изгледа да смо добили карту у погрешном правцу. Као што нам је и обећано, трамвајем идемо у 21. век, а до Европе стижемо преко целог света!

Рођени сте у Београду?

- У Земуну, ја сам чувени Пера Земунац!

BloombergAdria.com

Како сте се снашли у планини?

- Био сам по Сињајевини и Комовима са старим и умним људима. Са покојним Илијом Дабетићем, умро ми је скоро, нисам га могао прежалити... Са Мијатом Мијатовићем који је још жив, хвала Богу... То су људи који су увек живели са природом и све подносили онако како све подносе људи из јуначких народних песама. Таквих више нема... Нама је за све неко крив, а они никога не окривљују него се боре. Они су прво налазили слабости у себи и тиме постајали јачи. Нисам ја тамо био дођош: детињство сам провео у селу код Колашина, све је то мени било блиско. За те године ја сам доживео поново детињство, што је велики луксуз у овом времену. Било би сулудо да сам тај део живота страћио ни у шта. Тамо сам научио ствари за којима сам трагао по свету: путујући, студирајући, читајући... Човек никада није сигуран да је све под руком и да су ствари једноставне: увек мисли да су негде далеко. Мора се отићи и уверити, проверити. Ако се не оде увек остаје питање зашто није. Тај свет који живи са овцама, кравама, козама, шумом и природом и има сасвим конкретне дневне проблеме, онда је то ново сазнање. Кад дође рат, оду у рат, врате се, баце пушку, жене се, пију, косе, кад дође рат опет оду... Они су ту на земљи дубоко укопани. То су прави људи који остављају траг својом децом... Планина - ту је човек најближи Богу.

Шербеџије су вас вратили...

- Ленка и Раде... Без позоришта сам се доста лоше осећао. Једном ме је Нада Блам питала: Како ти је без позоришта? Као без вољене жене! Морао сам да се вратим. Комад "На чијој страни" је био стварно изазов. За мене, уз све друге околности, и то што сам први пут играо са Љубом Тадићем. "Кулоарски сладокусци" су очекивали неки наш сукоб, а ми смо се глумачки заљубили на први поглед. На сцени смо љути противници, а ван сцене смо рекао бих, ласкајући себи, пријатељи.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 9. децембра 1998. године.*