ЈЕСИ ЛИ ВЕРНИК? Ибра: "Кад ми је брат умро, где је био Бог?"

За становнике БиХ и подручја бивше Југославије, Златан је посебно занимљив јер је његов отац пореклом из БиХ, а мајка из Хрватске, пише Дневник.ба. Такође, наступа за репрезентацију Шведске, чији је држављанин.

Овај врхунски играч, који је играо за многе велике клубове као што су Интер, Ајаx, Барцелона, Парис Саинт-Гермаин, а сада игра за велики клуб Милан, одавно је одлучио да је његово религијско опредељење католичко-хришћанско. Ибрахимовић је рођен од оца муслимана и мајке католкиње, али сада практикује религију своје мајке. Себе је у више наврата описао као "великог католика". У интервјуима за шпанске новине више пута је понављао своја религијска уверења.

BloombergAdria.com

Златан чак има тетоважу на левој страни тела на којој пише на енглеском језику: "Само ми Бог може судити." То, међутим, није нужно искључиво религијска изјава, већ се односи и на његове критичаре који су му замерали начин живота.

Политика се често врти око Ибрахимовића, више него што се он њоме бави. Често се спомиње у разговорима о имиграцији у Шведској, будући да је Златан рођен од оца из БиХ и мајке из Хрватске, те је имао тешко детињство у имигрантској четврти. Шведска либерална имиграцијска политика и шведски великодушни програми социјалне помоћи узрокују да неки Швеђани одбацују имигрантску популацију као део шведске нације. Због тога, понекад и познати фудбалер буде предмет предрасуда одређеног броја људи у својој домовини, али су ти људи у великој мањини.

И поред свега тога, Златан Ибрахимовић је постао симбол успеха и упорности, не само у Шведској, већ и широм света. Његова каријера и постигнућа у свету фудбала инспирисали су многе младе спортисте и показали да уз рад, посвећеност и таленат, свако може остварити своје снове без обзира на порекло или почетне препреке.

BloombergAdria.com

Златан Ибрахимовић једна је од најинтригантнијих личности међу спортистима и то показује из интервјуа у интервју. Тако је сада током америчке турнеје Милана, клуба у коме ради као саветник власника Џерија Кардиналеа, говорио о врло осетљивој теми религије, због које су га у прошлости многи чак и замрзели.

Навикли смо да Златан Ибрахимовић годинама провоцира на хришћанске празнике и тиме навлачи гнев верника, међутим готово да никада јавно није говорио о свом ставу на ту тему. Сада је за "Атлетик" Златан отворио душу и покушао је да свима приближи шта заиста мисли о теми која је од памтивека интересовала човека, а и дан-данас је предмет свађи, чак и раскола у друштву. Златана то уопште не интересује...

"Златане, ти си син католикиње и муслимана - да ли си религиозан?", гласило је новинарско питање на које је Ибрахимовић имао спреман одговор: "Не. Ја верујем само у поштовање. Тако да ако кажем да 'само Бог може да ми суди', на кога ја ту уопште циљам тим речима?", поручио је Златан и објаснио да иако те речи има истетовиране, оне нису упућене његовим критичарима него њему.

BloombergAdria.com

"Даћу ти један савршен пример. Када је мој брат преминуо, имао је леукемију. Где је био Бог да му помогне? Сваког дана се захваљујете Богу, молите се Богу. Где је тај Бог био тада? У мом свету, ја сам свој Бог. То је оно у шта ја верујем и то је део мог размишљања".

Златан додаје и да има будистичке тетоваже на леђима, и да их је циљано тамо ставио да их "не гледа сваког дана" пошто би се тако само уморио, док додаје и да је битну улогу у стварању његове личности одиграло и детињство које је било тешко. Златан је рођен у Малмеу, али из брака југословенских досељеника - мајка Јурка је Хрватица, а отац Шефик са подручја БиХ - који су у потрази за бољим животом отишли у Скандинавију.

"Увек је било много дисциплине. Отац ми је говорио да дођем кући до осам увече, нисам смео ни минут преко јер бих био кажњен. Како сам био кажњен? Агресијом. Свака породица има различит начин васпитања. У мојој породици је то био мало тежи пут и они долазе из проблематичних средина. Они су се упознали 10 година пре ратова на Балкану, а тек када је и рат дошао, све је било још теже за нас. Окружење је било јако, јако тешко", објаснио је Златан Ибрахимовић, још једном потпуно искрено и отворено о свом животу.

Једну од најтежих животних епизода Златан Ибрахимовић описао је у књизи "Адреналин: Моја неиспричана прича" где се дотакао смрти свог брата Сапка. Нажалост, преминуо је у 42. години од леукемије и то је веома погодило славног фудбалера који се до дана данашњег није опоравио од тога.

BloombergAdria.com

"Не желим да размишљам какав ћу бити кад остарим и како ће старити моје тетоваже, намерно сам их истетовирао на леђима да их не бих гледао. Немам тетоваже на ногама, ту су само ожиљци због мог стила игре и моје фудбалске историје. На руци сам истетовирао датум рођења мог брата Сапка који је умро у 42. години, 30. април 1973. Леукемија га је однела за само 14 месеци зато не желим да размишљам о будућности и концентрисан сам искључиво само на овај тренутак, на садашњост", пише у књизи шведског нападача.

"Покушавам да не протраћим ни секунде и трудим се да будем што је могуће ближи својим синовима и да проводим време с њима и с људима које волим јер знам да живот лети и да је довољан један љекарски преглед да се све заувек промени".

"Кад сам питао Сапка како је приметио да је болестан, испричао ми је да је ходао улицом и да је одједном почео чудно да се осећа, као да тоне у тротоар. Осећао се као да је под водом, није могао да дише. Отишао је одмах у болницу и подвргнуо се низу претрага, њему нису ништа рекли. Наредног дана, лекар је назвао мог оца и све му испричао", питао га је каква је у питању леукемија и добио је одговор "агресивна", а нажалост стање се након почетних терапија није поправљало, штавише делује да му се само погоршало"

"Сапко је почео с терапијама, али му се стање у неколико месеци погоршало. Вратио сам се из Париза где сам играо и затекао га отеченог, без косе, већ се тешко кретао. Било ми је јако тешко да га гледам у таквом стању. Нисам био спреман. Морао је да пије гомилу лекова како би се осећао боље, али било је то тек накратко. Тата га је одвео у купатило па се вратио у дневни боравак и први пут ми признао: Нема наде. Погледао сам га и схватио озбиљност његовог погледа. Нисам могао да дишем, ни да прогутам. Али, како? Сапко ми је давао наду, а тата ми је одузимао. Са свом физичком снагом коју сам имао, са свим новцем, са свим познанствима, нисам могао ништа да учиним да помогнем брату. Осећао сам се потпуно немоћно, као апсолутна нула. Био сам уништен".

BloombergAdria.com

"Сапку се стање додатно погоршало, одвели смо га у једну установу, али је ту остао само седам дана. Није му одговарало. Тада је тата одлучио да га врати кући. Само што је он био исцпрљен од бола и напора којима је био изложен док је неговао сина, 24 сата дневно преко годину дана. Није се одвајао од њега ни на минуту. Ослабио је, више није могао ни да га подигне иако је Сапко већ тада био лаган као перце. Био је приморан да га врати на клинику. Крећем према клиници, зовем тату, он излази одатле и креће ми у сусрет па заједно одлазимо до Сапкове собе. Већ је у коми. Неправилно дише. Тата ми објашњава да се продужавају интервали између једног и другог удисаја. Седим у подножју кревета, али тешко ми је да погледам брата, не могу, само слушам дах који се продужава. Након 15 минута, тата говори: Ето, готово је... Шта? Не дише више".

"Сапко је сачекао да дођем па онда умро, желео је да будем ту, поред њега. Апсолутно сам убеђен у то. Докасно сам спавао, доручковао без журбе радио све натенане, али он ме је чекао. Тек кад сам стигао, након десет минута, мој брат је удахнуо последњи пут. Тата устаје да би га покрио плахтом, а ја га заустављам: "Не, не дирај га. Нека неко други то уради".

Сахрана је одржана по муслиманским обичајима, а за спуштање у раку отац Златана ИБрахимовића одабрао је шест најближих људи. И сам је бацио први комад земље у гроб... "Затим је ред на мене, и ја чиним исто, једном, двапут, али даље не могу. Пуштам лопату да падне. Прекрити га значило би прихватити да је мртав, а у мојој глави Сапко је још био жив. Не могу да признам да га више нема. Био је премлад, био је мој брат. Придружујем се породици и плачем окружен њима. Тата није пустио ни сузе. Наредног дана вратио се сам на гроб и плакао цео дан, од јутра до вечери. Објаснио је: Урадићу то још само једном и више нећу".

(Стил)