"Откако имам рак, моја деца ми најмање требају"

"Моји пријатељи, моји здрави пријатељи пате јер су им деца неподношљива. Хладна, безосећајна. Жао ми је мојих пријатеља јер нису слободни. Мени су моја деца странци, непознати људи који ми иду на живце једнако онако како и ја идем њима.

Кад су била мала тражила су мој загрљај, слином ми бојала лице, кикотом ме засмејавала. Њихове ручице, њихове ножице наборане попут оних француских гума, све ме то доводило до емоционалног оргазма. Данас знам да су моја деца тада била животињице које су морале бити љупке да би преживеле.

Да ме нису грлили, да су пљували у мене, да нису вриштали од среће кад бих се указала на вратима можда бих их дала у добре руке па нека се онда те руке је*бу с гадним животињицама. Желим рећи, између моје деце и мене никад није било љубави. Све је био голи интерес. Она су ме чупкала за косу и жмирила од ужитка јер су њушила да без мене не могу, ја сам свршавала од среће јер сам мислила да сам се сударила са есенцијом љубави.

BloombergAdria.com

Који зајеб. А онда… Време лети па одједном с друге стране стола видиш странце који су к теби свратили на недељни ручак јер мисле да морају бити пристојни. Твој муж и ти покушавате након ручка, док се кава пуши, започети разговор на било коју тему. Па изговарате реченице.

Гости их не чују. Ни син ни кћи ни унук. Ти људи не говоре, они шаљу поруке онима који су им битни. Кад попију кафу изаћи ће из мог живота с цереком на устима и ледом у очима.

Откако имам рак тако ми мало људи треба, они најближи најмање. Волим само мужа. Он се није променио. Жалим што сам родила, мислила сам да ћу родити вечну љубав. У неким годинама никоме од нас памет није јача страна. Биологија нас је*е.

BloombergAdria.com

Мени треба неко чије очи нису ледене, чије руке нису хладне чији глас није пун лажне жалости. И зато, ако ми на овом прегледу доктор каже да види “неке сене” али да ће бити све у реду, рећи ћу му да искључи тужну трубу јер ја ни за чим не жалим.

Никога нисам изгубила, нисам сама, уз мене је човек кога волим. Њега ће моје метастазе, ако их буде било, заиста угристи за срце. За бивше ловце на моје сисе пуне млека живо ми се је*е. Рак је одвезао циму која ми је окивала срце, нека се моја деца боре са својим олујама, ја одавно нисам њихов капетан.

Телефон звони. Унук. Зове након три месеца. Како си, нона? Не дижем слушалицу. Ко те је*е, злато нонино."

(Рудан.инфо)