РАТНОМ ХЕРОЈУ ЖЕНА ПОБЕГЛА С ОКУПАТОРОМ Срео је и урадио ово

Мурзич је од малих ногу радио на железници, усавршавајући се од радника до машиновође. Пред Други светски рат, био је познат као један од најбољих железничара у Совјетском Савезу, добитник Ордена рада. Када су Немци стигли до Витебска у Белорусији, где је тада живео са супругом, последњи воз с важном опремом извео је управо он. Његова супруга, међутим, није успела да се евакуише и остала је у окупираном граду.

Након што се добровољно пријавио у диверзантску групу, Мурзич је уништио 12 немачких возова, поставши мета нациста који су за његову главу нудили 10.000 марака. Касније је пребачен назад на линије фронта као машиновођа и постао део легендарног подвига: слеп и тешко рањен, успео је да поправи оштећени воз и доведе га на одредиште.

Овај случај остао је јединствен у светској историји.

После рата сазнао шта се десило с супругом

Након рата, Мурзич је постао заменик начелника железничког одељења у Витебску и био је биран за посланика Врховног совјета. Ипак, његово приватно истраживање о судбини супруге донело му је болно откриће – она је током окупације била у вези с немачким официром и побегла с њим у Литванију.

Ова спознаја сломила је Мурзича. Иако је званично развео брак, упао је у депресију и утеху тражио у алкохолу. Његова све чешћа пијанства довела су до смањења његовог професионалног угледа. Премештен је у Даугавпилс на нижу позицију, али судбина је и даље била немилосрдна.

Срео је на улици

Једног дана, у Даугавпилсу, случајно је срео бившу супругу на улици. Према судској пресуди, у стању узрујаности нанео јој је повреде и претио ножем. 

Оптужен је за покушај убиства и осуђен на три године затвора, али након жалбе, казна му је повећана на осам година.

Посебно је контроверзно што је био оптужен за покушај убиства, али му је казна одређена као за извршени злочин. На основу овог процеса, Мурзич је лишен свих својих звања и одликовања, укључујући титулу Хероја социјалистичког рада.

Остао заборављен

Током издржавања казне, администрација затвора показала је разумевање према његовој прошлости, омогућивши му рад без пратње. Пуштен је условно након две године, али је био приморан да поново полаже испите како би добио дозволу за рад на железници.

Све до своје смрти 1979. године, Мурзич је покушавао да врати своје одликовања и част, али безуспешно. Уместо признања, остао је заборављен, упркос томе што је његов допринос рату био непроцењив.

(Жена)