Питала монахињу је ли срећна, па занемела због одговора

Затим је записом о томе до танчина приближила како је изгледала свакодневница монаха, како су се понашали према њој, шта су јели, кад су спавали и какав је био осећај спавати на том светом месту. Преносимо вам у целости њен исповест коју је тада објавио часопис "Нин":

"Некада сам много смиренија прелазила пут до Острога, а сада са сваким пређеним километром множе се моје недоумице, а сумње ме свом силином раздиру. Нисам ли пожурила? Неће ли моје присуство бити нека врста сметње монашком спокојству? Нећу ли им пореметити дуго стицани и споља ничим ометани мир? Можда ће моје присуство доживети као чин светогрђа или јерес што се неприпремљена приклањам једном животу изван свих клишеа. Глава ми је пуна различитих питања која себи постављам, а одговор је само један: остати доследна, искористити на најбољи начин благослов за боравак у манастиру који сам већ добила.

Ни ове године нисам могла да се одупрем "позиву" манастира, овог духовног мајдана молитвеног средишта. Увек му се одазивам. Острог је за мене мистика, тајанственост која привлачи па чини да увек размишљам о њему и чекам следећи пут када ћу "чути" позив и кренути пут Острога.

BloombergAdria.com

Упозорења су стизала са више страна да живот монаха није заоденут фасцинацијама, већ да је то аскеза у најтежем облику, да су услови сурови за мирјане (они који нису свештена лица). Нисам се обазирала, јер сам по сваку цену желела да живим као монахиња по типицима које прописује манастир. (Време ће показати да су под Острогом они најстрожи).

Благослов за боравак у овој великој светињи доживела сам као дар с неба, јер је велика срећа овде бити само један дан. Четрдесет дана колико ћу провести под Острогом велика је Божја милост и за мене неизрецива срећа.

Долазак у келију

Дочекује је скромна просторија – само кревет без душека, пећ и ћебе преко кревета. То је симбол почетка прилагођавања аскетском животу.

Коначно стижем. Улазим у велику манастирску порту и упућујем се Доњем манастиру. Очекујем од Бога надахнуће. Треба да прикупим снагу за један нови живот врло суров и пун одрицања, али моја одлука да останем је неопозива. Почетак је марта. Под Острогом је врло хладно. Мало је верника.

На богослужењу су монаси, дакле домаћини, чији ћу члан братства ускоро постати. Молим Бога да ми да снагу да издржим и пребродим сва искушења до којих ће доћи. Монаси не обраћају пажњу на мене мислећи да сам једна од многобројних поклоника који овде долазе.

Јављам се старешини манастира, игуману, човеку ретке духовне снаге. Одређује ми келију у којој ћу живети за време боравка под Острогом. Добијам задужење за посао што се на речнику монаха зове послушање. Улазим у своју келију. Просторија је таман довољна за кревет и пећ. С муком би некако, могли да се сместе сто и столица. Девојка задужена за чишћење и одржавање манастирских просторија није из редова монаха. Пожелевши ми пријатан боравак у манастиру, напушта ме.

BloombergAdria.com

Посматрам келију. Каква скромна просторија! На кревету нема душека. Преко дасака на којима ћу спавати пребачено је само једно ћебе. Тако, дакле, спавају монаси. Нема никаквих удобности. О простиркама на поду и завесама ни говора. Мисли су ми збркане, али сам чврсто решена да све издржим.

Први оброк

Описује строгу трпезу са ретком чорбом од бораније и маслиновим уљем, док се молитве изговарају пре оброка. Брзина и тишина током јела симболизују дисциплину и одрицање.

После вечерње службе одлазим на вечеру. Седамнаест је часова и време је за један од два оброка колико их укупно има. Показују ми моје место за огромним мермерним трпезаријским столом.

На њему су тањири од росфраја, чиније са ретком чорбом од бораније на којој не видим ни кап масноће, али је на столу боца с маслиновим уљем које свако може да користи по жељи. У корпицама је бели и црни хлеб.

После чорбе добијамо зелене и црне маслине, врло крупне и укусне, донете са Хиландара. Када није пост, на столу се нађе сир, кајмак и понекад парче пите. Несташица млека и овде се осећа.

Са јелом се почиње када уђе јеромонах. У дубокој тишини, погнутих глава слуша се његова кратка молитва која садржи захвалност Богу за трпезу. На његов знак и уз благослов почиње се са јелом.

Једе се набрзину. Нема густирања, јер би то било стомакоугађање што је за монахе велики грех. Оброк траје петнаестак минута када ће звоно означити крај обеда. Док траје ручак и вечера, монах-искушеник чита делове из Светог писма, књиге Богом откривене и Духом светим надахнуте.

BloombergAdria.com

Осећам скривене упитне погледе на себи. Процењују ме. Да ли ће ми се обраћати? Они, углавном, ћуте. Ни међусобно много не разговарају. Мало говоре и када је договор око посла у питању. Неповерљиви су према непознатима и недобронамернима. Молитва и ћутање су врлине којима се приклањају.

Први утисци ноћи

У тишини ноћи осећа духовни мир и сузе јој навиру без јасног разлога. Монаси су посвећени молитвама, док аутор бележи своје мисли и рефлексије. Излазим у манастирску порту. Дан је на измаку. Широко отворених очију посматрам његов смирај. Прилазим огради. Манастир је на великој надморској висини. Дишем пуним плућима.

Касно ми је да идем у Горњи манастир да се поклоним Свецу. Треба прећи три километра до њега. Ходање отежава велики успон, али то не спречава вернике да неки пешке, а неки на коленима превале то растојање. Људи различито исказују своје поштовање.

Манастир тоне у тишину. Чује се само још понеки пригушен глас. Поред мене промакне понеки монах, ћутљив, загледан и у припремама за дуге ноћне молитве. А онда завлада дубоки мир. Сама сам са својим мислима. Прија ми ова апостолска самоћа. Усхићена сам. Како бих желела да у свој свет понесем овај склад и смисао за наше прилике непостојећи.

Монаси су у својим келијама. Моле се. Као далек одјек кроз неки одшкринут прозор допиру до мене делови молитве. Испуњава ме осећање од кога ми се нека милина разлива по читавом телу. Сузе ми навиру, али не знам зашто. Враћам се у келију. Са бележницом на крилу слажем прве утиске. Почињем и са читањем. Узимам једну из гомиле књига које сам добила да прочитам. Желим много тога да сазнам што ми је, не мојом вољом, ускраћено у младости и током школовања.

Јутарње службе

Прилагођавање новом ритму живота почиње у зору са манастирским звонима. Неочекивана геста – уношење душека, стола и столице – буди захвалност и свесност о вредности ситних ствари. Сваког јутра у пет часова, у само праскозорје, оглашавају се манастирска звона. То је једино ремећење боговске тишине у овој светињи. Време је за јутарњу службу. Ненавикнута да лежим на даскама нисам могла заспати читаву ноћ, али радознало посматрам прве наговештаје јутра у манастиру. Не знам да ли су моји домаћини претпоставили шта се са мном дешавало у току ноћи, али била сам пријатно изненађена видевши да ми уносе душек, сто и столицу. Много сам им захвална. У тамо неком свом животу никада нисам ценила ово што сада уносе у моју келију. Насмејах се себи. На послушање додељена сам дивној монахињи, стрпљивој, љубазној. Много сам од ње научила. Бићу јој помоћ око одржавања зелених површина у манастиру и око поделе поклона који свакодневно пристижу. Она је некада припадала стручном тиму у великом београдском предузећу. Цењена, поштована, али одлази у цркву кад се није смело. И једног дана, када је љубав према Богу однела превагу, упућује се под Острог. То је њена животна прича.

Нико ме није питао какво послушање желим, а да су то учинили, одмах бих се определила за чување јагањаца у великом стаду. Расуле се овце и јагањци као бисери по околним брежуљцима. Некада улетим међу њих па не знам које бих пре помазила.

Када је реч о овоме треба знати да монаси једу месо само четири пута годишње, а многи ни тада. Јагањце добије на поклон Богословија на Цетињу за младе будуће теологе. Монаси као мудри учитељи

Описује их као образоване, скромне и благе, али и уздржане. Њихова филозофија "тишином до сазнања" подстиче унутрашње промене.

И тако свакога дана, са пољопривредним алаткама на рамену, одлазим на посао. Радим предано. Осећам да ме и даље кришом посматрају, одмеравају, процењују о чему ће ми касније рећи. Настојим да им се приближим.

Монаси раде и ћуте. Нико ни реч да изусти, а ако баш инсистирате на нечему, одговориће вам. Срећа је бити са њима. Много су мудри. Ретко ћете наићи на необразованог монаха. Хтела бих да забележим много тога што кажу, али на свој нови посао не носим бележницу.

На висини на којој се манастир налази сунце некада жестоко пече, а монаси раде у црним мантијама. Све монахиње имају покривене главе. Никоме, међутим, не пада на памет да се на врућини раскомоти или потражи чашу воде. Трпљење у сваком погледу је начин њиховог живота, али трпљење без роптања.

Бити са монасима је узвишен чин. Носе радост у души и очима. То су заљубљеници победе доброг над злим. Познати су по благости и по томе што сте увек у праву. Никада вам се неће супротставити, јер показивање памети је гордост што је велики грех. Пуштају вас да сами долазите до закључака, без убеђивања, или неке присиле какав је случај у другим верама. То је само део лепоте наше вере. Монаси за себе кажу да су нико, сићушни, незналице, грешници и да живе милошћу Божјом.

Запањује претерана скромност тих паметних и школованих људи пред којима сам се често осећала, што неко рече "као да сам потекла од амебе".

Прича монахиње

Животна прича старије монахиње која је напустила успешну каријеру како би се посветила Богу, наглашава снагу вере и одлуке да се живот радикално промени.

Монахиња код које сам на послушању је једна од најстаријих. Провеле смо много часова не проговоривши. У почетку ме је то збуњивало, а онда сам и сама схватила да смо само у ћутању окренути себи, а за блискост са самим собом потребни су дуги часови у тишини.

Много сам од ње научила. У ретким часовима када се није молила, покушавала је да ми укаже на то да је зло део наше природе. Говорила је да је лако бити зао, јер то не изискује никакав напор, ни отпор, а да добро представља усамљенички, тежак пут често несхваћен. То је пут на коме се посрће и њега прихватају само јаки и свесни, јер доброта као и љубав тражи огромну духовну снагу, уздржаност и промишљеност.

Тако је лепо умела да говори о људском срцу као о месту на коме се повезују мисли и емоције у хармоничну целину и стапају у нешто много веће, па је то права и најдубља човекова суштина. Никада се није смејала, али су то њене очи чиниле. У њима су се огледала сва њена расположења.

Кажу да су посете показатељ вредности једног манастира. Ако је то тачно, онда је Острог на првом месту. Људи из целог света и различитих вера долазе да се поклоне свецу. Није редак случај да сретнете Турке, Арапе, Шиптаре, католике из целог света.

Мотиви посета су различити. Неки сврате да на брзину доживе чудо (обично се враћају с мора), неки да завире у оно тајновито, недокучиво, да донекле задовоље своју упитаност, али многи траже уточиште за пољуљану наду или да окрепе душу. То су прави поклоници. Они у молитвама траже решење за своје недоумице или несрећу. Монах који је дежурао крај Свечева одра испричао ми је о необичној молби групе младића који су тражили благослов да могу ићи у крађу у Италију. Нису могли да схвате свештениково одбијање, јер "не краду у својој земљи". Осим молби за здравље и срећу, људи се најчешће, у ова кризна времена, моле за посао, за више пара. Острог је најбогатији манастир на Балкану. Река људи који долазе да се поклоне Свечевим моштима, тече без престанка. Некада из читаве земље дође дневно и по седамдесет аутобуса. Сви доносе новац и поклоне, али манастир мало од тога оставља себи.

Познати су по томе што живе по најстрожим типицима, па готово све поклоне деле другим манастирима, црквама, Богословији на Цетињу, сиротињи у Републици Српској, Бањој Луци, Херцеговини. Видела сам пуно избегличких породица са Косова које су биле збринуте и упућене даље, јер су друге већ чекале на помоћ. Када је већ о томе реч, рекоше ми да једну трећину укупних трошкова Богословије на Цетињу сноси манастир Острог. Сиротиња добија много поклона: од ћебади, постељине, одеће, обуће, до веша и чарапа. Игуман се труди да свако добије и одређену количину новца за пут или неке друге потребе. Нешто постаје обичај, а то је да ожалошћене породице чија деца, обично младићи и девојке, погину у саобраћајној несрећи њихову сасвим нову гардеробу поклоне манастиру. Имала сам прилике да видим хаљине, јакне, мантиле најпознатијих светских креатора. Старосна структура монаха под Острогом је прилично уједначена. Млади монаси су углавном, у Јован-Долу, скиту крај Никшића, а монахиње у манастиру Пиперима. Међу старијима под Острогом је била само једна млада која је пре монаштва дипломирала на Економском факултету. Она ради на манастирском компјутеру.

Упознала сам две младе монахиње (интерниста и кардиолог).

Плене једноставношћу. Заувек су раскрстиле са мирјанским животом. Једном ми је непажњом излетело питање да ли су срећне. Одговор је стигао истовремено "да нисмо, не бисмо биле овде". Први пут сам тада видела ведар осмех на лицу монахиња, а ја се постидела што сам то питала. Острог је стециште младих који долазе да се крсте у овој светињи. Крштења су бесплатна и обављају се на свака два сата када се крсти истовремено и до тридесет млађих поређаних у полукруг. Лепо је видети овај обред. По његовом завршетку сви љубе своје кумове које су, углавном, први пут у животу видели, јер нису знали да је кум незаобилазна личност за обред крштења.

Проф. Биљана Лазаревић из Смедерева предавала је српско-хрватски језик и књижевност до пензије. Стекла је углед и поштовање: шест награда на савезним такмичењима, знатно више на републичким. По природи посла који је радила и у духу времена у коме је живела - своје интересовање држала је подаље од религије, цркве, молитве и манастира.

Онда се променило време, променио се живот проф. Лазаревић и - она је пронашла веру. Али госпођа Лазаревић је од оне врсте људи који се ничег не лаћа без видних последица. Тако је плод њеног ангажовања библиотека о вери која је придодата фонду градске библиотеке у Смедереву.

А те 2000. године проф. Биљана Лазаревић је решила да "окуси" манастирски живот. Добила је дозволу да 40 дана проведе у манастиру, али не било ком. Била је у Острогу - светом месту које је сваке године циљ хиљада ходочасника.