Била сам 22 године у манастиру, а онда сам заволела жену

Моника описује у “Гардијану” како ју је пут одвео до ње и како је дугогодишња борба за равноправност хомосексуалаца коначно крунисана победом, али донела је и тугу што њена изабраница то није доживела.

Потекла из типичне католичке породице, Моника је постала Христова невеста и одрекла се овоземаљских уживања. Међутим, убрзо се разочарала и затражила привремено одсуство.

Отпутовала је у Јужну Америку, а то је био први корак који ју је најзад одвео до праве љубави. Ни данас јој није јасно зашто је одлучила да се врати у манастир, али управо због те одлуке срела је Пег.

Моника Хингстон се замонашила 1964. године. Вративши се у Аустралију, завршила је Вишу школу за социјални рад и запослила се у здравственом центру Њу Ричмонд, у Мелбурну, где су се углавном лечили недавно приспели мигранти и избеглице.

У то време је водила преписку с калуђерицом у америчком огранку хуманитарне организације “Mercy” (милосрђе) која је радила у Никарагви и позвала је да се придружи групици људи која помаже сиромашнима у земљи погођеној политичким превирањима и насиљем.

Моника је у то време већ била активан члан организације “Amnesty International” и упозната с тешкоћама људи широм света. Желела је да оде, али је управни одбор одбио њен захтев због опасне ситуације. Уместо тога, понудили су јој да оде у Чиле.

Осам година након што је први пут крочила на тло Латинске Америке, кренула је у сусрет љубави свог живота. Године 1983. У Сантијагу је упознала Американку, фрањевачку калуђерицу, која је већ 17 година живела и радила у Чилеу. Неколико месеци касније међу њима се родила љубав.

Моника је после тога написала писмо тадашњем сиднејском надбискупу и рођаку Џорџу Пелу. Позвала га је да је погледа у очи и каже јој да је веома изопачена и да размисли о томе шта чини људима попут ње.

Није јој одговорио, па му је после неколико безуспешних покушаја да ступи у контакт с њима упутила отворено писмо, које је наишло на огромну подршку јавности. Уследила је вишегодишња борба активиста за равноправност.

- Увек ћу бити захвална тим храбрим борцима. Била је то дуга, исцрпљујућа и понекад болна и понижавајућа борба за укидање статуса хомосексуалаца као другоразредних грађана – пише Моника.

Тих година откривени су и ужаси, бол и патње који су свештеници католичке цркве наносили милионима деце широм света. Изгубили су кредибилитет, нарочито у проповедању морала.

- Надала сам се да ће добри и поштени католички верници можда једног дана одлучити да им није потребна свештеничка каста да би служили Богу – каже она.

Седмог децембра 2017. аустралијски парламент изгласао је закон о праву хомексуалаца да склапају бракове, али Пег тада, нажалост, више није била жива. Умрла је шест година раније од последица рака бешике.

- Плакала сам од радости због свих којима ће помоћи ова огромна промена у друштву, али и због дубоке туге јер никада нећемо обавити свадбени обред и свима показати: “Погледајте колико се волимо!" - каже Моника.