БЕОГРАД КОГА ВИШЕ НЕМА: Тајне престонице испод Скупштине

На мапи града Београда урађено је неколико археолошких ископавања, а тим стручних археолога је током марта прошле године започео ископавања у Влајковићевој улици поред Скупштине града. 

Милорад Игњатовић, археолог Музеја града Београда у интервјуу за наш портал говорио је о неоткривеним тајнама на овом налазишту.

- До сада смо наилазили на остатке који су из међуратног периода Београда. То је било оно прво на шта смо наишли. Посетиоцима је било занимљиво да виде те остатке кућа, калдрмисаних улица... Потом смо наишли на остатке из 17. и 18. века. Постојала је Батал џамија, која се оргинално звала Емихинова џамија, која је добила назив по бегу који ју је направио. Тај део у Београда се звао Емихинуова махала. Открили смо неколико кућа из дела тог насеља. Такође смо наишли и на прве римске остатке. Пронашли смо 16 римских гробова, то смо и очекивали, али нисмо очекивали да нађемо остатке римског водовода. Знало се да је постојао тај водовод. Постојали су неки делови од раније, али ово је за сада нешто што је најбоље очувано.  Његова дужина је преко седамдесет метара. Тренутно то документујемо и истражујемо. 

Игњатовић је открио колико је римских царева рођено на нашем тлу. Једног је посебно истакао:

- О томе како су људи из тог периода живели, можемо сазнати из антрополошких остатака. Постоје анализе које се раде након ископавања. Чак и ако има повреда на костима, можемо сазнати и како су се они хранили, да ли су здраво живели или су били изложени тешком физичком раду. Неки предмети ће моћи да се виде у Музеју града Београда. Од старта смо знали да ће то што пронађемо бити део нове поставке Музеја града Београда. Непокретни део предмета по закону не смемо ни да померамо  са терана. Наш простор је јако занимљив за римско царство. Чак 17 римских царева је рођено на територији данашње Србије, тако да не можемо да говоримо о томе као о некој страној култури која нам је наметнута. У том периоду је почела локална привреда, израда керамике, мачева, оружја... Једноставно су ратници који су били генерацијама ту били довољно моћни да их војска прогласи за цареве и да дуго опстају на тим функцијама. На простору Београда је рођен и цар Јовин, он је више од годину дана владао. Занимљива је личност из тог периода јер је заправо био хришћанин, али је због тога што га је војска изгласала и што је дошао на чело царства прихватио једним делом и те паганске обичаје које није практиковао да тада. Тај период је значајан за историју Београда иако је био тежак. Човек који је рођен на том тлу је на крају проглашен и за цара и за Бога.

Милорад Игњатовић је открио и шта накит у гробовима говори о  покојницима и колико дуго је трајао процеса сахрањивања: 

- Све гробове на које смо нашли су у прошлости били опљачкани. Јако мало ствари смо нашли. Један од тих гробова су саркофази, најлуксузнији облици сахрањивања у гробницама зиданим опекама. Очигледно је да је ту било неких прилога, у једном делу су то предмети који су на неки начин драги покојнику. Ретко кад се догађало да је лични накит неке жене неко други наследио. Увек је то стављано уз покојника јер они на неки начин показују статус те особе и разне симболичне вредности за то друштво при појављивању у јавности. Жене су имале улогу да чувају дом, да преносе знање. Вероватно нису у тим кућним условима истицале то своје богатсво. Међутим, када би излазиле у јавност, њихова улога би била да показују богатство породице и статус мужа или оца. Ако има накит са златом, зеленим перлама то је био симбол да је она та господарица породице, да има децу, да преноси знање и традицију на њих и да је у оквиру те породице угледна. Процес сахрањивања умео је да потраје од оплакивања по неколико дана до полагања у гроб,сахране  била је то читава церемонија. Докле год је било потомака који се сећају покојника, стално су се вршили неки обреди. Ми нисмо открили тренутак сахране, већ тренутак пљаче. Сазнали смо да су кости биле растурене. Али у једном гробу смо пронашли део огрлице са перлама од смарагда, јако је заниљиво то што смо пронашли укосницу, стаклену иглу за прављење фризуре. У музеју је за сада једини примерак, ја до сад нисам видео ништа слично.

Потом је оживео приче о римском начину сахрањивања и шуми која је нестала због кремирања. 

- Претпостављамо да је у четвртом веку у том периоду било много шуме у околини Београда, али неки налази показују да то није тако, да су Римљани доста те шуме раскрчили. Постоји чињеница да су ресуресе истрошили у сврху спаљивања покојника и да више није било довољно дрвета да се спале покојници. Због тога су морали да пређу на неки други облик сахрањивања.