Због директне османске управе, терора дахија, као и великих сукоба који су уследили након тога, на почетку 19. века није било никаквог значајног развоја града. Тада је град био мала неуређена варош са кривудавим и уским улицама, подељен на горњи и доњи део у виду пристаништа.
Фото: Википедија
Након 1830. године Београд почиње делимично да се развија. Овом развитку града је допринела највише кнез Милошева намера да по одласку Османлија што више насели и оснажи. Кнез Милош Обреновић је 1834. године јасно изложио свој политички и урбанистички програм о стварању новог Београда, као главног града Србије, те је започео оснивање новог дела града ван Шанца, односно тврђаве коју су држале Османлије. Тиме, град почиње да се развија ка падинама према Сави, ван историјског језгра. Кнез Милош је тада ангажовао познатог инжењера Франца Јанкеа из Беча, иначе словачког порекла, да помогне даљем развоју града. Франц Јанке успева да оствари задатак оснивања новог Београда на Врачару, упркос проблемима које је имао поводом успостављања оријентације правоугаоне мреже новог града. Свиме овиме, формирана је структура која је окружила данашњи Савски амфитеатар.
До почетка најзначајнијег раста долази тек након споразума 1862. године, када су османске трупе напустиле Београд. У том периоду долази до нагле трансформације града путем озбиљнијих урбанистичких планова чији је циљ био да промене његов, до тада оријентално-отомански изглед у изглед модерних европских градова.
Због свега овога, крајем 19. века, град је претрпео изузетно велике промене којима је модернизован, значајно проширен и чиме су знатно побољшани животни услови. Са друге стране, урбанистички планови из друге половине 19. века су поставили темеље развоју града и у следећем веку.
Фото: Википедија
Још 1817. године, град Београд постаје престоница Кнежевине Србије, сем у периоду 1818. до 1841. године, када је Крагујевац био главни град. Одлуку да се престоница из Крагујевца премести у Београд, донео је кнез Михаило Обреновић, а стицањем независности Берлинским конгресом 1878. године и настанком Краљевине Србије 1882, Београд је постао њен кључни град.
Крај 19. века донео је велику прекретницу у Београду. Три ствари без које један град не може да се замисли догодиле су се у Београду баш у последњој деценији претпрошлог века.
Кренуо је први трамвај, наточена је прва чаша из водовода и улице су засветлеле у ноћи. Електрична централа осветлила је град и покренула трамвај, а потом је залет добила и индустрија.
Две-три деценије потом, изгледало је као да су ове три ствари одвајкада ту. Сваки стан имао је електрични прикључак, сваки озбиљнији занатлија машину, светло је постало не само функционална, већ и ствар декорације, а трамваји су повезали далеку периферију са центром.
Фото: Википедија
Занимљиво је, међутим, да је мало фалило да се донесе потпуно погрешна одлука у том критичном раздобљу. Наравно, она би касније морала да буде исправљена, али 10-20 златних година за развој града било би пропуштено.
Размишљало се да ли је Београду потребна гасна или електрична централа. Осветљење на гас било је могуће, а трамваје су уместо коња могле да покрећу и парне машине.
Срећом, превагнула је рационална одлука – градила се електрична централа на Дорћолу, а трамвај и осветљење у почетку били су део истог предузећа, које је добило концесију за изградњу.
Фото: Википедија
Када је једном кренула да ради електрична турбина, трамвајске линије почеле су да се увећавају. Коњска запрега на линији Калемегдан – Славија убрзо је заборављена…
Иначе, у овом периоду било је у плану и да се Савски кеј и центар града повежу “трамвајском линијом са ужадима“, односно, то би била нека врста жичаре или успињаче, што није учињено иако је идеја имала снажну подршку релевантних урбаниста и архитеката те епохе.
Теразије су 1892. године тако добиле и воду и трамвај, али још су биле осветљене фењерима.
Покоји објекат имао је своју електричну мини-централу, нешто попут агрегата, а прва јавна електрана у Београду саграђена је 1893. године, на месту где се данас налази Музеј науке и технике. Пар деценија касније, недалеко одатле, на обали Дунава нићи ће и прва модерна београдска термоелектрана, као симбол брзог технолошког напретка града.
ПРВИ ТРАМВАЈ
Први трамвај у Србији кренуо је са београдског Калемегдана пре 130 година са главним одредиштем на Тргу Славија, а уместо данашњих електричних мотора са мноштвом коњских снага, вукле су га две - са гривом и копитима.
После неколико минута вожње, трамвај је застао пред тадашњом друштвеном канцеларијом на Теразијама, „где се слегло доста света да присуствује освећењу", наводи се у тексту београдских Општинских новина објављеном после догађаја који је променио саобраћајну историју српске престонице.
Фото: Архива Новости
Мање од две године касније, Београд је добио и електричне трамваје, а већ 1905. коњска вуча потпуно је замењена погоном на струју.
Београдским шинама су се током 20. века шепурили „Немци, Французи и Чехословаци", који су путнике превозили углавном до данашњих централних београдских насеља, а 1984. године први трамвај кренуо је са Калемегдана, прешао реку и по први пут звецкање шина зачуло се и на Новом Београду.
Укупан број трамваја и трамвајских вагона у Београду данас је 231, већина је стигла из Шпаније и Швајцарске, а данас саобраћају на 12 трамвајских линија, показују подаци Градског саобраћајног предузећа (ГСП).
КНЕЗ МИХАИЛОВА
Пешачка зона и трговачки центар – Кнез Михаилова улица је законом заштићена као једно од најстаријих и највреднијих градских споменичких амбијената, са низом репрезентативних зграда и грађанских кућа насталих крајем 70-тих година 19. века. Сматра се да је још у време Римљана овде био центар насеља Сингидунум, а у време Турака на овом подручју кривудале су улице са баштама, чесмама и џамијама. Средином 19. века овде је у горњем делу била башта кнеза Александра Карађорђевића. Након израде регулационог плана Београда, који је 1867. израдио Емилијан Јосимовић, улица је брзо изграђена и добила своју физиономију и садржај. У њој се граде куће и настањују најутицајније и најбогатије породице трговачког и политичког Београда. Године 1870. Управа града је и званично крстила улицу дајући јој име – улица Кнеза Михаила.
Фото: Википедија
ТРГ РЕПУБЛИКЕ
Главни градски трг обухвата простор између „Градске кафане“, биоскопа „Јадран“, Народног позоришта и Централног клуба Војске Србије.
Садашњи трг формиран је после рушења Стамбол-капије (1866) и подизања зграде Народног позоришта (1869). Стамбол-капија, коју су саградили Аустријанци почетком 18. века, налазила се између споменика кнезу Михаилу и Народног позоришта. То је била навећа и најлепша капија у време док је град био опасан шанцем. Кроз њу је водио пут за Цариград (Истанбул), по коме је и добила овај назив. У народу је Стамбол-капија остала запамћена по томе што су Турци на простору испред ње вршили егзекуцију „сиротиње раје“ набијањем на колац. Приликом заузимања Београда (1806) пред овом капијом смртно је рањен Васа Чарапић, познати војсковођа из Првог српског устанка. У спомен на овај догађај улица у близини овог места добила је његово име, а подигнут је и споменик.
Фото: Архива Новости
После успостављања српске власти и рушења Стамбол-капије, простор данашњег Трга Републике дуго је остао неизграђен. Народно позориште стајало је више од 30 година као једина велика зграда. Када је 1882. подигнут споменик кнезу Михаилу, почело је постепено урбано формирање овог трга. На месту данашњег Народног музеја била је подигнута дугачка приземна зграда у којој се, између осталог, налазила позната кафана „Дарданели“, стециште уметничког света. Зграда је срушена да би се на њеном месту 1903. подигла Управа фондова (садашња зграда Народног музеја). У малом парку поред Народног позоришта, све до Другог светског рата, налазили су се позната кафана и биоскоп „Коларац“ (зграда је била власништво трговца и добротвора Илије Милосављевића Коларца). Палата „Риунионе“, у којој се налази биоскоп „Јадран“, саграђена је 1930.
На простору данашњег Дома штампе, све до Другог светског рата, стајале су старе приземне и једноспратне зграде са трговачким радњама. Већина ових зграда порушена је приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. После Другог светског рата уклоњене су трамвајске шине (између два рата овде је била трамвајска окретница) и премештен сквер на којем су кратко време после ослобођења били гробница и споменик борцима Црвене армије палим у борби за ослобођење Београда 1944. (њихови посмртни остаци пренесени су на Гробље ослободилаца Београда). Касније је подигнута и највећа зграда на овом тргу, Дом штампе, у којој се налазе „Градска кафана“ и Међународни прес-центар.
НЕМАЊИНА УЛИЦА
Завршетком Железничке станице, 1884. Немањина улица постаје једна од главних градских саобраћајница. Име је добила 1896.
КОНАК КНЕЗА МИЛОША (Топчидер)
После конака за своју жену и децу у београдској вароши, кнез Милош Обреновић подигао је 1831-1834. и за себе конак у Топчидеру. Конак су саградили мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, а радове водио Хаџи-Никола Живковић, надзорник и неимар скоро свих грађевинских подухвата кнеза Милоша. Богата унутрашња декорација плафона, зидова и ниша, делимично је сачувана до данас. За време своје прве владавине Милош је само повремено овде боравио, а за друге владавине све време (две године) провео је у Конаку и ту умро 14. септембра 1860. Једно време у Конаку је био Музеј кнеза Милоша и Михаила Обреновића, затим Шумарско-ловачки музеј, основан 1929.
Фото: Википедија
Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка (1954), у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака (од 1804. до другог хатишерифа 1839). Експонати Музеја послужили су као полазна основа за формирање Историјског музеја Србије, 1963. Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост (има више од 160 година).
СПОМЕНИК КАРАЂОРЂУ
На платоу испред зграде Народне библиотеке Србије у Небојшиној улици.
Фото: Википедија
Бронза 320 цм. Подигнут 1979.
