– Рођен сам 28. јануара 1969. године у Осијеку. Сећам се да је моје детињство било врло мирно и садржајно. Моји родитељи Станко и Данка су мом старијем брату Ивану и мени дали задатке: имали смо школске обавезе, музику и спорт. Ту смо морали да имамо резултате, а остало смо могли да радимо шта смо хтели. Кроз цело детињство осећао сам топлину – и породичну и средине у којој сам живео. Осијек је као град сав зелен, ушушкан на обали Драве, и та његова топлина све до данас тиња у мени. Почетак мог рада бављења музиком и писања поезије управо је везан за тај град.

Фото: Инстаграм принтскрин/miligramofficial
- Нисам се много променио од првог разреда основне школе до сада. Код мене је увек била присутна свест да морам да дајем резултате, а како ћу их дати, било је на мени да нађем неки модус да то мени буде што лакше. Такав тип ученика сам био и у школи. Увек сам био одличан ђак, и у основној и у средњој, а касније и на факултету. Имао сам ту способност да пронађем путеве, који су увек били нови и иновативни, како би у школи био бољи на што лакши начин. Јако сам поносан на моје другове из Осијека, јер смо успели да од првог разреда основне, па све до факултета и дана данашњег останемо као што смо били у првом разреду. Ми смо били екипа која смишља разне ствари, држали смо се заједно и та пријатељства трају 40 година – започео је за Курир.
- Детињство ми ужасно много значи и сматрам да нас дефинише наш бекграунд. Све основне вредности које се тада науче остају за цео живот. Одрастао сам у лекарској породици са пуно љубави. Мој отац Станко је био врхунски спортиста – првак државе у рвању и неуропсихијатар, као професор је држао катедру у Загребу 30 година. Као директор је водио две клинике, а радио је и на суду. Мама Данка је стоматолог, а три године старији брат Иван је неурохирург, а иначе је и пијаниста.

Фото: АТА имагес/А. Ахел
Прочитајте још
- Ми смо били једна финансијски стабилна породица, одрастао сам у стану од 400 квадрата у центру Осијека, имао сам свој парк са фонтаном. Мами и тати је било неугодно да узму нов сређен стан, пошто су дошли из Београда, па су узели један стари руиниран, који им је болница доделила. Касније се испоставило да је тај стан био банка у време Краљевине Југославије, само моја соба је имала 60 квадрата. Ту је владала нека позитивна селекција, то је био град за аристократију и за забаву аристократије, имао је најлепши коњички клуб и паркове. Из Пеште и Беча су људи долазили да у Осијеку праве балове, да се забаве и проведу. Социолошке разлике су се примећивале и селектовале углавном на неком интелектуалном нивоу. Новац тамо никад није било средство које је одређивало ниво у друштву, мени је то остало и до данас.
- Тада се дешава један моменат 1989. године, који је био пресудан у мом животу, имао сам 18 година. Мој пријатељ Теди, који се тада дружио са Гораном Бреговићем, одвео ме је код њега, како би му пустили мој материјал. Врло добро се сећам тренутка када смо ушли у Горанов стан. Од намештаја није било готово ничега и све то ми је изгледало невероватно креативно. Материјал сам донео на магнетофонској траци која ми је, када је Горан рекао да је пустим, испала, тако да сам је следећа два сата намотавао псујући себе колики сам баксуз. Ипак, успели смо да чујемо неких десетак песама, а Брега ми је рекао: “Мислим да би требало да наставиш да се бавиш музиком.” То ми је јако значило тада.

Фото: АТА имагес
- Онако сам самцит у Београду, а имао сам све у животу и то сам изгубио због рата, мислио сам да од тога нема ништа горе. Све ме је то јако потресло, мада се то на мени није видело. И кад сам помислио да нема ништа горе од тога, мени су дијагностиковали малигну болест. Ја 1992. целу ту годину дана проводим у борби са болешћу, четири-пет пута сам колабирао, било је питање да ли ћу преживети иако сам цео живот био спортиста, гимнастичар. Ваљда је та промена психолошки утицала на мене. То је за нас било страшно, у тој најгорој ситуацији у којој смо се нашли, дешава се нешто још сто пута горе. Макар смо дотад сви били живи и здрави, а сад нема ни тога. Моји родитељи су ту одиграли велику улогу, не показујући страх, гледали су на све позитивно и на крају се тако и десило - испричао је Александар Милић Мили.
(Стилл)