Ведрана Рудан је неко ко отворено и без имало задршке прича о актуелним темама. Једна од њених колумни на порталу Рудан.нфо изазвала је занимљиве коментаре, а ми вам је преносимо у целости:
"Мој пољски преводилац Грегор испричао ми је феноменалну анегдоту. Он и жена изненада су добили две карте за позоришну представу коју су свакако желели видети. Имали су малог сина, њихова тета чуварица је срећом била код куће. Затражили су од ње да ускочи.
Рекла им је да може али да неће јер похађа курс. "Курс, какав курс?", питао је Грегор. Пољска је у то време ушла у Европу. Курс организује једна европска организајица, сви који га полазимо морамо научити како рећи НЕ. Могу чувати маленога али нећу." Грегор је био у шоку, нису отишли у позориште. Ја сам тада први пут сконтала да је највећи изазов свакоме од нас како у животу без оклевања рећи НЕ. Од мога разговора с Грегором прошло је двадесетак година.
Фото: Милена Анђела
Додуше, није лако отворено говорити о изгубљеним биткама. Кад смо већ код НЕ ту је реч најтеже изговорити у правцу меса нашег меса. С једне стране смо ми, уморни од живота, неки од нас на одласку, с друге стране су вампири у пуној снази. Ми њих волимо, или мислимо да их волимо или смо поверовали онима који су нам рекли да је једина нераскидива веза она између наших крвопија и нас.
А они… Пријатељ је своју кућу поклонио ћерки, била је трудна, муж студент, она студенткиња у тридесет и другој, ако ти неће помоћи отац, ко ће? Девојка се удала и уселила, мој пријатељ је уселио у подстанарски стан од тридесет квадрата, старцу у педесет и деветој мало треба, бивша жена живи у другој држави.
Прочитајте још
Пријатељ је срећан човек. Сме чувати унучицу, сме је водити у вртић, сме је водити из вртића, сме с њом у својој гарсонијери проводити сваки викенд јер његова деца, сад већ на прагу четрдесете, студирају", повремено чак и нешто раде. Кад пријатељ плати најам, режије и пасју храну за своју Лулу мало му остане за преживљавање. То скрива од деце" тако да од своје деведесетогодишње мајке посуђује лову да би могао хранити унучицу. Додуше, Лоле ће се морати одрећи јер се станари буне. Лола лаје", зидови су танки, пријатељ тражи добре руке у које ће увалити своју љубимицу, никако да их нађе.
Фото: АТА имагес
Сви његови вршњаци који имају унучад траже добре руке за своје љубимце јер не можеш хранити и њих и унучад.
Пријатељица, зајендо смо ишле у осмогодишњу школу, на прагу је седамдесет и пете. Ради у Италији. Срећом", рекла ми је јуче, здравље ме служи, чувам оног старца већ двадесет година, ако умре деца ће ми цркнути од глади." Њена деца су на прагу педесете али живот је тежак, живот је скуп, деца деце траже своје. Зато су нону наговорили да свој стан изнајми. Кад од Италијана добије слободан викенд спава на каучу код деце у дневном боравку. Знам да им сметам али ми то никад нису рекли."
Комшиница је већ три тнедеље у дому. Дом је смрдљива рупа, уски ходници закрчени су колицима у којима седи усрана старчад која појма нема где је. Шездесетосмогодишња суседа у пуној снази спава у соби с непокретном женом која урла читаву ноћ. Своју је кућу дала сину, јадно педесетогодишње дете не може са троје деце бити подстанар.
Срећом, договорила се с власником дома па сваког дана аутобусом иде у град и чисти станове да би могла плаћати дом. Важно ми је да су они на сигурном и да их нико не може избацити из куће."
Јуче је код мене био унук Крешо. Отворио је фрижидер: "Нона, нема коле, ти знаш да ја пијем само колу!" Ко те јебе", рекла сам испуњена нежношћу и љубављу. Нона", сео је на кауч и дигнуо ноге на фотељу, ви имате и кућу и врт и мачке, а ми живимо у оној рупи, вас сте двоје, а нас има…" Реци тати да се гони у курац!"
Давно сам написала да деци након смрти треба оставити дугове и погребне трошкове. Нико ме не слуша. Ни ја саму себе нисам слушала. У последње време гледам око себе и полако, никад није касно, учим, учим, учим…
( Рудан.инфо)
