Однос савремених људи према монаштву, посебно оних који нису црквени, понекад је противречан. Човек сматра монахе беспосличарима. Насупрот томе, други мисле да су монаси за живота готово свети. И једно и друго је, наравно, далеко од истине. Која је онда права разлика између монаха и мирјана?
Фото: Профимедиа
Говорећи врло кратко – у три завета који се полажу при монашком постригу. Једно је завет целибата или девичанства, друго је сиромаштво, а треће је завет послушности братству. Нећемо данас говорити о томе када и како се тачно доносе, већ ћемо схватити колико мењају човеков живот, чинећи мирјане и монахе људима који на различите начине иду ка спасењу.
Завет целибата или девичанства значи апсолутно одсуство интимног живота и уопште телесне чистоте. Али како је то могуће ако Сам Христос Господ говори о целибату: „не може свако да прими ову реч, него коме је дата... Ко може да удовољи, нека се смести“ (Мт. 19,11-12)? То постаје могуц́е захваљујуц́и заједничкој молитви монашке братије и непрестаном труду монаха, како духовном тако и телесном. И, наравно, због чињенице да монаси, по правилу, живе у манастирима и скитовима, где је приступ особама супротног пола веома ограничен или уопште немогуц́.
А шта је са мирјанима? За њих је брачни живот могућ искључиво у црквеном браку. Сваки други интимни однос, према православној догми, је неприхватљив. Да, да, и за мушкарце. Брак је, пак, освештан тајном венчања и не сматра се грехом – напротив, отвара могућност спасења у бризи за супружника, децу и суседе уопште.
Прочитајте још
Завет сиромаштва обавезује монаха да нема личних средстава. Монах са братијом ради за добро свог манастира, може да прима прилоге – опет општем манастиру „кеш“ – али нема и не може да има лични новац, личне ствари су само неопходни минимум. За разлику од утопијске идеје комунизма, ова економска шема успешно функционише више од хиљаду и по година.
Наравно, има просперитетних манастира и има прилично сиромашних – али како да знамо како је Господ припремио некога да се спасе? Рад на опште добро монашке заједнице је благословен, али никада не треба да постане важнији од молитвеног рада.
Мирјани, пак, морају да зарађују и троше новац да би живели. Али како зарадити, да не грешиш? А како расподелити зараду – за хлеб насушни, за духовне потребе, за милостињу? То је увек важан избор и велика лична одговорност за лаика; монаси су поштеђени решавања ових питања.
Фото: З. Јовановић
Коначно, завет послушања обавезује сваког монаха да другог од братије сматра изнад себе. То не значи самовољу једних над другима: постоји јерархија где свако врши своје послушање, и у којој је увек одлучујуц́а реч игумана или намесника манастира.
Лаици не живе у строго хијерархијском свету где послушност одређује све. У њиховим животима има много више слободне воље. У принципу, она – ова слобода – остварује се у светоназорском систему православног човека. Међутим, ни исповедник не може категорички да обавезује своје духовно чедо да учини или не учини нешто. Може да саветује, инсистира, обрац́а пажњу – али нема право да обавеже лаика на послушност. Коначна одлука увек остаје на самој особи.
Све друге разлике између монаштва и мирјана су споредне. Монах, по правилу, живи у манастиру – али тамо живе и радници мирјани, а монах, напротив, може да живи у свету, служећи, на пример, као секретар епископа или ректор у граду. или сеоска парохија. Монаси носе одежде – али свештеници лаици, па чак и клирици имају своје одежде – чтеци, пороки, ипођакони... Монаси посвец́ују много сати дневно молитви – али знамо и многе примере када су праведни мирјани били у готово непрекидној молитви...
Али главно што треба рећи на крају јесте да је монашки пут изузетан. Не у смислу да је боље од овоземаљског, већ у смислу да је далеко од тога да је за свакога. Сама реч „монах“ потиче од грчког „монос“: један. Руска реч „монах“, настала од старословенског „ин“, један, значи исто. Избор монашког пута је судбина неколицине. Као што је већ поменуто, „Ко може да се смести, нека се смести“.
(религија.рс)
БОНУС ВИДЕО:
