Неки су га називали и (домаћим) југословенским Боб Диланом.
Све је почело у Оногошту, односно Никшићу 7. јануара 1956. године. Средњу школу је завршио у родном граду, а потом је отишао у Дубровник да студира туризам и ту почиње његова музичка каријера.
Први албум "Ожиљак" објављује 1981. године, а идуће "Умјесто глупости".
Прочитајте још
У лето 1982. "Умјесто глупости" недељама се држао у врху топ-листе албума сарајевске породичне ревије Вен. У Босни и још неким крајевима продавао се боље од Азриних "Филигранских плочника" и на крају је догурао до платинастог тиража.
На врхунцу популарности, усред снимања трећег албума “Барутане љубави”, Шобић је доживео породичну трагедију. Сестра Шехерезада му је умрла од рака, а он се у дубоком шоку повукао из јавности. Задуго му се био изгубио сваки траг, причало се да се повукао на неку планину где чува овце, једанпут се чак пронео глас да је мртав, а много година касније сазнало се да живи на потезу Никшић - Дубровник - Трст.
Мало је људи на овим просторима који су упели да оставе траг после само два албума, али Миладин зато и јесте једна од највећих мистерија домаће музике.
Миладин Шобић успео је да се афирмише у шпицу новог таласа као закаснели протагониста југословенске акустичарске сцене седамдесетих, која је нашла једно од последњих уточишта пред панкерском најездом у сарајевском Дискотону. Пре њега тамо се скрасила и кантауторка Јадранка Стојаковић.
Средином 1970-их Шобић је из родног Никшића дошао на студије туризма у Дубровник, где су акустичаре предводили његов будући пријатељ Ибрица Јусић и тада прилично популаран дуо "Буцо & Срђан". У једнакој мери на њега је утицао чувени састав "С времена на време", из чијег је највећег хита Џони Штулић касније извукао наслов “Сунчана страна улице”.
У то доба су акустичари били много прихватљивији од бучних рокера и представљали су готово незаобилазан декор омладинских радних акција. Нису изазивали нереде и нису тражили додатно озвучавање. Требало им је само препустити микрофон за којим је неки омладински активиста управо одржао говор о тековинама револуције.
Но Миладин Шобић је кренуо из мало другачијег миљеа, пошто је властите песме почео певати уз акустичну гитару на журкама у дубровачком студентском дому. Локална студентска химна "То сам ја" звучала је довољно упечатљиво да се већ 1975. појави на сингл-плочи у издању ПГП РТБ-а и деветнаестогодишњем кантаутору осигура наступ на престижном фестивалу Омладина у Суботици.
Следеће године опет је наступио на суботичком фестивалу и освојио другу награду жирија. Након завршеног факса прешао је у Сарајево и одмах добио прилику у Дискотону захваљујући песмама “Старе новине”, “Џемпер за виноград” и “Кад би дошла Марија”.
Дебитантски албум “Ожиљак” снимио је уз помоћ Габора Ленђела, реномираног продуцента забавне музике и оснивача групе Тешка индустрија. Док су се други акустичари надметали у слабо разумљивим поетским метафорама, Шобић је кроз своје песме провлачио препознатљиве аутобиографске мотиве и студентске друштвене теме.
У Сарајеву га баш никад нису позивали у клубове захваћене новим таласом, али град је свако мало био облепљен плакатима за његове концерте по студентским домовима из којих се “Ожиљак” проширио и до најудаљеније босанске, херцеговачке и црногорске провинције као и у Србији. Сарадњу са Ленђелом наставио је 1982. у Суботици где је на двонедељној сесији снимио албум “Умјесто глупости”. Кад су се на радију завртеле пјесме “Ђон” и “Не покушавај мијењат ме”, Шобић је потпуно освојио све оне крајеве у којима су се панкери још увек могли видети само на телевизији.
Албум “Барутана љубави” требало је да буде круна његове каријере, али је заувек остао недовршен. У последњих неколико година више пута се могло прочитати како се спрема за велики повратак на сцену и полако снима нове песме у Будимпешти и Трсту.
Према једном непоузданом извештају, виђен је у Бечу на снимању албума с четири нове песме, шест необављених с “Барутане љубави” и нових верзија дуговечних хитова “Кад би дошла Марија” и “Ашик Ајша”. Црногорци су најављивали и његов повратнички наступ на Будванском фестивалу, али опет се ништа није догодило. Миладин Шобић остао је једна од највећих загонетки балканске естраде писао је Илко Чулић.
Фото: Jutjub принтскрин/Vlado Perovic
Онда је медије 2013. године преплавила вест да је доживео мождани удар, али убрзо се опоравио да би 2016. године у Подгорици добио Тринаестојулску награду. За ово најзначајније признање у Црној Гори кандидовала га је публика која је организовала својеврсни покрет ”Од друга до друга” током које је за врло кратко време прикупљено преко 10.000 потписа подршке.
Бодрио је свог сестрића Вању Радовановића када је изабран за представника Црне Горе на Евровизији 2018. године и наставио да мирно живи повученим животом у родном Никшићу.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
