Делом зато што није живео овде, његово име само је провејавало повремено у вестима, колумнама или ретким емисијама. Ево ко је био Бошко Радоњић, рођени Ужичанин и веома утицајан амерички гангстер.
Један је филмски "кум", али један је и "кум свих кумова" како су Радоњића звали. Потицао је из насеља Доварје у Ужицу. Отац је био учитељ, припадник равногорског покрета који је стрељан још током рата, док му је сестра умрла од комунистичке тортуре 3 године касније.
Не видевши даљи живот у комунистичкој држави, решио је да оде из земље. Како се од детињства дружио са Милованом Ђорићем Ђором, који је касније постао познати бек Црвене Звезде, договорили су се да га он са осталим играчима прошверца у Грац. Ту је био неко време, затим кратко у Италији, а онда је отишао у обећану земљу – у Сједињене Америчке Државе.
Прочитајте још
Тито му је био главни непријатељ
На њујоршки Менхетн преселио се 1970. године, када је напунио 27 година. Део Менхетна који је изабрао, јер боље није ни могао, био је пун Срба имиграната који су делили исто мишљење као и он. Ускоро постаје члан СОПО – Српског ослободилачког покрета отаџбине на челу са Николом Кавајом.
Поштовао Ђинђића
Радоњићева удовица Сабрина је пре неколико година испричала за медије да Бошко за време свог боравка у Србији од 1991. па све до смрти 2011. године никада није био кажњаван, нити кривично гоњен. Испричала је да је комуницирао са свим политичарима из тог времена и да је веома поштовао покојног премијера Зорана Ђинђића.
- Бошко је више пута упозоравао Ђинђића да се пази криминалаца из свог окружења. Међутим, ухапшен је без икаквог основа у акцији "Сабља" и 87 дана је неосновано био у притвору. Али никад му није пало на памет да тужи своју земљу за одштету. Бошко је био велики патриота, а потиче из угледне, образоване породице. Био је оштар мозак, бритка реч и велико срце - испричала је тада његова удовица Сабрина.
Није Америка била тако идеална, како су је кумови замишљали
О томе како је заиста било Каваја је говорио:
- Мафија је намерно створена и у самој ФБИ и ЦИА и другим полицијским установама баш због лакше борбе полиције са мафијом. Иако, директор ФБИ Џон Едвард Хувер, за готово пола века своје неприкосновене владавине овом моћном полицијском организацијом, никада није признао постојање мафије, због виших државних интереса. У Америци поред државне постоји и невидљива мафија која се служи истим методама.
- И једну и другу воде интелектуално веома образовани људи, босови, и њихови најближи сарадници консијери – координатори, односно извршиоци свих послова. Ове две мафије често се међусобно обрачунавају. У Америци су најјаче мафије ирска, италијанска, шпанска и друге. Бос босова је шеф свих тих мафија у једном граду или крају.
Пре тога, сличан пут као и Боле је имао Никола Каваја, у чију организацију српских националиста СОПО ће се Бошко учланити одмах након доласка у Америку. Каваја му је постао кум и венчао га са првом супругом у Њујорку. Како су имали сличне животе, тако су им и гледања на свет и циљеви били исти. Главни непријатељ био је Тито, само оличење комунизма. Чак су покушали и атентат на њега, али и учествовали у бомбашким нападима на конзулате Југославије. Казна за сва почињена дела – две године затвора.
Вођа ирске мафије
Није много времена прошло, тек Радоњић се спријатељио са Тедијем Каминским. Теди Камински већ је био крунисан за шефа ирске мафијеу у "Великој јабуци". И, мало по мало, како то по правилима мора да буде, када је један краљ умро, други је морао да дође на његово место. Био је то нико други, до Бошка Радоњића. Вођа ирске мафије у огромном Њујорку.
Још једна од невероватних прича из његовог живота је и кумство са Џоном Готијем. Готи је био антикомуниста као и Бошко, амерички државни непријатељ број један, ловац на главу Јосипа Броза Тита…
Овако је говорио:
- Случајност је, опет, хтела да за боса, односно шефа италијанске мафије, исто тако моћне у Њујорку, тада управо дође још један мој добар пријатељ – Џон Готи. Он је био шеф мафије једне од најутицајнијих њујоршких породица, италијанског порекла – Гамбино. Ја сам га упознао почетком седамдесетих, док је био млади официр у породици Гамбино."
- Помогао сам му да се прикрије. Тако сам стекао поверење, које ми је када је постао Бос вратио тако што ме је именовао за капетана Коза ностре за Њујорк. Био сам кум ирског клана. Ја сам једини странац, који је био шеф у Коза Ностри, и једини Србин који је био високи официр у америчком подземлју."
- После смрти Џона, и хапшења његовог брата Питера, који је једно време био кум Коза ностре, организацију води мој стари познаник Џон Ноис. Готи ми је предложио да се наше две мафије побратиме и да тесно сарађују, што сам прихватио, тако да смо, у ствари, постали оружана сила породице Гамбино. Ја сам за време своје владавине настојао да престану међусобни обрачуни и убиства у мафији за које тада ни ми шефови нисмо знали како се и због чега догађају. И таман сам мислио да сам у томе успео кад је једног јутра 1985. на плочнику испред ресторана на Менхетну нађен убијен Пол Кастелано, бос босова, односно шеф свих мафија у Њујорку. Било је очигледно да је то убиство због неких својих или виших државних интереса организовала полиција - изјавио је једном приликом Радоњић.
Пол Кастелано убијен је 1985. године , "бос босова" свих огранака мафије у Њујорку. На његово место попео се нико други до Џон Готи. Међутим, недуго наког тога Готи бива оптужен да је заправо он сам ликвидирао бившег шефа мафије. Суд, сведочење и порота осудили су га на 100 година робије.
Повратак у Србију
Када је, након свега овога, у граду почела крвава борба мафије, Радоњић се 1990. Вратио у Србију у којој су га дочекали Ђорђе Божовић, Даница и Вук Драшковић и Момо Капор. Након неколико турбулентних година настанио се у Београду, а често је боравио и на Златибору.
Златибор је пак био место где су криминалне групе са свих страна волеле да одседају и одлазе у Болетову коцкарницу у хотелу “Палисад”. Београд, Црна Гора, Златибор… Сви су долазили и сви који би иначе, у неким другачијим условима, пуцали једни у друге, на Златибору то нису смели. На Златибору је Бошко забранио обрачуне, а са свом својом историјом био је бог и батина за све криминалце из Србије.
Од '96. је држао београдски ”Лотос бар” у Змај-Јовиној улици, који је закупио и претворио у ексклузивни ноћни клуб. Ту је имао и стан где је живео са супругом Сабрином, којом се оженио у Њујорку 1990. године, пред повратак у Југославију. У Америку више није смео да се врати, али је зато одлазио што ближе може, у Јужну Америку. Ни године које су уследиле нису биле мирне. Простлошт га је стално стизала, чак је био и годину дана у затвору поново 1999. али своја начела никада није погазио.
- Прошло је 16 година како сам се из Америке вратио у Србију. Не желим да се светим због злочина који су почињени мојој породици, јер сам се као православац и члан СОПО заветовао да нећу дозволити да удари Србин на Србина. То је мој начин националног помирења потомака четника и партизана… Разочаран сам у Америку, јер ми је када сам побегао из Југославије дала слободу, а потом ми је, када сам се вратио у Србију, одузела. Бомбардовала је моју земљу и мој народ само да би доказала да је неприкосновени владар света - причао је тада, а ево и шта је био разлог његово останка у Србији.
- Готи ми је саветовао да се вратим кући, поготову што је рат овде већ био почео. Он је преко својих доушника дознао да се спремају да крену на Србију. Знао је да сам ја у Америку побегао и прихватио сарадњу са мафијом ради остварења српских националних интереса, а да у новонасталој ситуацији могу да помогнем Србима у Босни.
И, приче кажу, да је то и урадио. Уз помоћ својих пријатеља из Америке који су већ тада имали огроман утицај, Бошко је помагао Србима у Босни. У исто време помогао је да истина о Србима и њиховој борби изађе у свет. Тако се у Босни нашао и Џими Картер, лично га је Бошко довео да се увери да подједнако треба спашавати и Србе и муслимане и Хрвате…
Последњих година живео је на релацији Златибор-Београд, а у свом луксузном апартману у насељу Краљеви конаци доживео је тежак шлог, од којег није могао да се опорави иако је дуго био на апаратима који су га одржавали у животу. Умро је 2011. Опело и комеморација су одржани на Новом гробљу у Београду, а сахрана у Ужицу. На његовом гробу данас стоји епитаф "Мој живот је моја част."
Бошко Радоњић је тако умро на редак начин у свету мафије, јер није скончао насилном смрћу.
(Стилл)
БОНУС ВИДЕО:
