Преминуо је Бора Бојић, легендарни Бора Месар, власник свадбарског мегахита "Точи вина оче стари", кантаутор и солиста Радио Београда. Ово је сећање на Борин наступ у Музичкој апотеци, ово је Борин "завет у аманет".
- "Точи вина оче стари" је моја понос песма. Снимио сам је баш у години Титове смрти, у данима највеће жалости за "највећим сином наших народа и народности". Прве две строфе написао сам у једном даху, трећу стофу сам дописао тек после пет година, а снимио сам је тек кад је песму моја супруга аминовала - причао је Бора Бојић у радио издању Музичке апотеке.
- Био сам стасит и наочит момак са брковима и хармоником. Кад сам почео да свирам народна весеља, уочио сам једну неправду: сви су важни и сви су опевани - и кум и старојко и мајка и сестра и остала многобројна родбина. Питао сам се где је ту отац, домаћин весеља. А отац је обично бивао тамо негде у ћошку, гледао да све буде у реду и плакао од среће.
Боривоје Бора Бојић је дете Колубаре. Рођен је 1940. године у селу Шушњар код Лазаревца. Пропевао је баш кад се највише плакало, у вихору Другог светског рата, уз фрулицу крај оваца и уз прве радио апарате.
- У моје време било је тешко доћи и до Лазаревца а камоли до Београда. Било је то време колективизма, окупљали смо се у задрузи да би слушали популарне емисије са радија. А кад сам набавио свој радио, био је то празник за кућу. Сава Јеремић, Радојка Живковић, Мија Крњевац, то су за мене били ванземлаљци, свеци, иконе. Уз њих сам научио да свирам фрулу, мој први инструмент, а у војничким данима сам заволео хармонику и не слутећи колико ћу песама одсвирати и компоновати на њеним диркама.
Прочитајте још
- Две године сам служио војску у Белој Цркви. Буразер ми донео неку хармоничицу, чисто да прекратим време. На моју срећу, у војсци сам упознао Тому Крстића, врсног хармоникаша и мог земљака са Уба, који ме је одвео у Дом војске и позајмљивао ми своју далапу да вежбам. Тако сам у војсци усавршио свирање на хармоници, свирао "плаве вечери" за официре и њихове супруге. Да ми није било хармонике, мислим да бих се обесио у војсци. Замислите, две године са тешким цокулама, са тзв. пулијама. Газиш у обући од метала и ексера, а кад загазимо по писти трупћемо јаче него коњи.
Дискографска каријера Боре Бојића почела је 1967. године. На сингл плочи Александра Даниловића први пут се појавило име Боре Бојића и то као текстописца песме "Однеси писмо голубе бели" којом су милиони регрута испраћени у ЈНА. Снимио је Бора седам синглова и три албума са двадесетак народних бисера: "Точи вина, оче стари", "Ветар дува, сва се гора љуља", "Кад би могла да се вратиш", "Теци реко Колубаро", "Заплакала моја драга", "Не глаедај ме тако мило", "Крив сам драга за судбину твоју", "Свадве стижу, јесен је", "Хармонико моја", "Ливада је моја успомена", "Је л' ти жао што се растајемо"...
Бора Бојић је био сам свој мајстор - певач, композитор, текстописац, хармоникаш. Колеге га памте као најбољег месара међу народњацима и најбољег народњака међу месарима.
- Кад су уредници Радио Београда чули којим се занатом бавим, легендарни уредник Бора Илић је рекао: "Неће ваљда и месари да нам певају." Ипак, на наговор музичке уреднице Радмиле Трифуновић снимио сам неколико трајних снинака за архиву Радио Београда: "Ајд идемо Радо", "Ај, берем грожде, бирам тамњанику", "Зелен орах па се пресавио", "Шумадијо, шумовита".
(Телеграф)
БОНУС ВИДЕО:
