Породица Дивац живела је у Америци, затим у Шанији да би се у једном тренутку преселили у Србију.
Петра Дивац, као и њена браћа ишли су у иностране школе, али проблем је настао када је дошла у Србију у којој су деца у медијима видела да је она усвојена.
Тада се први пут сусрела са лошим коментарима због којих је плакала о чему говори у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић".
Фото: АТА имагес
- Ишла сам у америчку школу на Сењаку. Била је мешавина и страна и наша деца - каже Петра.
Прочитајте још
Она је тада била већ у пубертету, променила је средину, контакте, као и културолошке обрасце.
- Културолошки ми није био много велики шок. Опет, мама и тата су нас припремили, учили су нас нашим вредностима, али и у школи опет није ми био много велики шок. Америчка школа, опет енглески се прича, учи се на енглеском - каже Петра која је после тога прешла у нашу приватну школу, када је почела да размишља о свом идентитету.
Фото: Принтскрин Инстаграм/divaccp
"Први булинг није било питање већ коментар да сам црна овца у породици"
Тада је била седми разред.
- Ја сам и даље учила на енглеском, него су деца из новина знала да сам усвојена, па су почели да питају, да коментаришу о томе. Тада сам и почела да размишљам о томе - каже искрено Петра Дивац.
Она је затим објаснила какве су јој коментаре упућивали.
- Први сусрет није било питање, већ коментар да сам ја црна овца у породици, да моји родитељи мене не воле, да ме никад неће волети, да су ме усвојили да би њихов имиџ у новинама био што бољи, је л’? То је за мене било јако болно, зато што моја мама и мој тата нас никад то нису учили, увек су нас учили да љубав превлада у свакој ситуацији. То је био први мој сусрет са булингом и било је стварно тешко чути то и то сам чула од некога да је речено за мене и разредна је мене позвала је моју маму и послала ме кући.
На питање да ли је тада плакала Петра одговара кратко:
- Јесам, аха.
После разговора са породицом знала је увек коме може да се обрати
Тада је прво разговарала са разредном.
- Па ја сам њој рекла да сам чула тај коментар и шта се десило јер она је видела да ја плачем, није знала шта је то проузроковало. Мало смо попричали о томе и питала је шта бих ја волела да се деси, па сам ја позвала моју маму. И убрзо после тог разговора код куће, на ту тему, сам знала да могу увек маму, тату, браћу да зовем уколико се деси опет, али исто тако сам знала како да се суочим и са том децом која ми кажу нешто - каже Петра која је послала поруку како се она борила у тим тренуцима:
- Моја мама је та која је у том тренутку са мном највише причала на ту тему, опет жена жени или жена девојчици и говорила ми је да увек будем искрена према себи. Шта осећам у том тренутку, оправдано је, да ли је бес, да ли ми се плаче, да ли желим да идем кући, да ли хоћу да останем у школи… Каже да је то скроз моја одлука била. Ја сам то стварно прихватила као да је она највећа моја подршка у том тренутку јер је била спремна да све учини, да се ја осећам добро. Ја сам са том децом научила да једноставно сачекам пар секунди пре него што одреагујем, што мој тата каже да одбројавам уназад од пет или од десет, зависи колико ме погоди коментар. И никада се ја нисам суочавала директно с том децом, него одем и кажем разредној и психологу, педагогу, коме већ, да себи не направим проблем.
Петра сматра да сви који се суочавају са неким проблемом могу да примене модел који је она применила.
- Ја мислим да јесте универзалан и да може да се не само у тренуцима булинга, него већ и приватно овако и на послу ако се изнервирамо или нешто да не одреагујемо пребрзо, да се не покајемо да нешто кажемо што уопште нисмо ни мислили у том тренутку. Мислим да то може да помогне стварно свима, поготово што ја сам увек бирала своје речи кад се суочавам са неким ко је мени упутио још горе речи, зато што ја њима никад нисам желела зло, нисам желела ништа лоше - прича Петра Дивац.
"Знала сам да они из свог незадовољства мени говоре"
Данас, са ове дистанце може да каже шта се заправо у њој тада догађало.
- Мислим да су се у мени, као и у сваком детету, тинејџеру, бориле две стране, да одреагујем, да кажем нешто, али онда се и борила у мени та страна што ме родитељи нису тако васпитали, да то урадим. Мени су тад већ кренула да се јављају питања, али исто тако сам и хтела да учиним, да научим другу децу шта значи бити усвојен, да ја нисам ништа другачија од њих. Само сам мало другачије дошла у своју породицу, али опет исто ме васпитају родитељи. Тако да, не знам, ја мислим да је то...
Петра је тој деци рекла да је вољена и срећна у својој породици.
- Јесам рекла сам, али сам исто тако знала да они из свог незадовољства мени говоре - каже Петра.
Са својом породицом отворено разговарала о проблемима које је имала, а о томе колико се често дешавало да буде повређена каже.
- Па не могу да кажем ни да је било баш често, али у току године дешава се три, четири пута, ако не и пет - каже Петра.
Писала је себи писма
Како објашњава професорка то су јаке трауме кроз које је прошла. Делила је то са породицом али и сама са собом.
- Углавном са члановима породице, ко се у том тренутку ту налазио и мама ме увек учила, ако нешто о њој не могу да кажем, да напишем писмо себи па и на папиру да оставим све што мислим - каже Петра која признаје да је то писање писама било веома ефикасно код ње:
- Мени се показало баш ефикасним у тим неким тренуцима и буде ми смешно кад се вратим да прочитам шта сам написала јер се и не сећам да сам то уопште осећала у том тренутку.
"И дан-данас ми смета када пише: усвојена ћерка Петра"
Код Петре се у том периоду родила знатижеља за мамом која је родила и татом.
- Па јесте, то јесу ти тренуци, поготово што деца у школи су почела више о томе и да причају и да говоре. Никад ја то нисам крила и једноставно је то било прихваћеније раније - каже Петра, а на питање да ли се када о томе отворено прича ослободи тензије одговара:
- Па не, ја нисам никад стварно имала тензију. Ја волим да причам о томе. То јесте део мене. Чак се и поносим тиме што су моји родитељи учинили да су ми, да кажем, пружили живот какав јесу и што су ми и подршка и стварно зато и са њима највише и причам о томе. Они су говорили да сам ја њихова, да увек код њих могу сигурно и да се осећам и остало. Деца једноставно нису питала, страна деца, нису питала да ли сам усвојена, него, кажем да сам из Србије, па као како сам дошла, реко, усвојена сам. Али овде опет медијски је било пропраћено, Лука, Матија, усвојена ћерка Петра. Увек се то истицало у новинама мало више, што мени и дан-данас смета, што се тако пише, јер ја сам њихова ћерка, нема везе што сам усвојена.
(Блиц)