Почело је још 1645. године, у јесен, када су се преци садашњих Илинчића и Ђенадића доселили из Херцеговине у Мачву. Стари солунски ратник Ивко Ђенадић, рођен 1888. године, приповедао је за свог живота својим потомцима како је у Мачву стигао Марко Стопања са млађом браћом Бељом, Лацком и Мијатом. Кад је Беља у данашњем атару Клења видео огромну кладу коју је Дрина нанела плављењем, одмах је одлучио да се одсели ближе планини Цер.
Током деценија мењали презимена
Потомци причају да је рекао да како је ову кладу Дрина донела, тако ће је и однети, а то значи опет ће доћи и кућу плавити. Отишао је у мачванско село Липолист и сад тамо има подоста кућа Бељића. У Клењу остадоше Лацко, од кога су бројни Лацковићи, а од Мијата по његовим синовима Илији и Теодору посташе Илићи и Теодоровићи.
– Наш предак Марко се оженио овде у Мачви лепом и богатом инђибулком Ђенадијом, тако се у то доба звала удавача, која је била дика и понос породице. Све потомке од ње су звали Ђенадијиним, а не Марковим. Тако нам наста презиме Ђенадићи. Данас нас, хвала богу, има 30 кућа у селу – вели Ратомир Ђенадић у 68. години живота.
Фото: Профимедиа
Презимена им настала од имена предака
За Илинчиће се тврди да је презиме пре настало од чукунбабе Илинке него од чукундеде Илије, који је стигао са Марком Стопањом из Херцеговине.
– Мени је причао деда Брана, отац мог оца Јанка, да су нас навек звали Илинкиним и да нам је презиме Илинчић тако настало у време кад је кнез Милош увео ред у држави – како ко мора навек да се презива – истиче Драгорад Илинчић, који је венчао Драгана Ратомира Ђенадића и крстио његовог сина Филипа.
Прочитајте још
Како су се Илинчићи и Ђенадићи презивали у Херцеговини, нико не памти. Обе фамилије веле да су у турском зулуму некакву освету учинили па побегли у Мачву. Можда из тих разлога су желели да им се старо презиме заборави. Како год, Марко и Илија су се по доласку у нов завичај окумили и успоставили ред кумста које и данас траје.
– Наше кумство се лако потврђује – наводи Драгорад Илинчић. – Најстарији у нашој фамилији венчава и крштава најстаријег у Ђенадићима. Мој старији син кумује старијем сину тог кума, а млађи млађем кумује. Ето, мој син Јанко је дете, као и кума Драгана син Филип. Али, кад порасту Јанко ће венчати Филипа и крстити његову децу.
Фото: Shutterstock
Бог на небу, на земљи кум
Кумовска поштовања каква су била пре 370 година нису се изменила. Свака изговорена реч кумова се уважава са највећим поштовањем.
– Тачно се зна протокол кад кум долази у кућу да ли ради венчања, крштења, славе или неког другог повода – истиче Ратомир Ђенадић. – Кад кум крочи у кућу, сви женски укућани му љубе руку, без обзира на његову старосну доб. Дешавало се да кум буде од 20 година, а наша баба превалила осамдесету. Она љуби куму руку са великим наклоном и поштовањем. Кад су мушки у питању, увек најстарији укућанин двори кума стојећи поред њега док он седи у горњем челу. Тако се догодило да је мој деда Милутин у 97. години (доживео 102 године) дворио кума од 22 године. Приликом изласка из собе где кум седи, сваки наш укућанин мора лицем бити окренут према њему. Леђа се не смеју куму окретати. О препиркама или не дај боже свађама са кумом, то код нас нико никада није спомињао. Правила кумства сви поштују и они са основном школом и са докторатом. А има нас хвала богу таквих.
Фото: Профимедиа
Имају пет правила кумства којих се стриктно држе
И Ђенадићи и Илинчићи исто зборе. Пред кумом се не пуши. С кумом се не иде у кафану и не лумпује. Зна се где се са кумом седи, пије и једе, а то су венчање, крштење, слава или какво прикладно весеље важно за фамилију, где је кум ту да значај да томе, али и сахрана, даћа… што је неизбежно.
-С кумом се не позајмљују новци или тргује – казује Ратомир Ђенадић.
Ђенадићи и Илинчићи желе да буду кумови како Бог заповеда, и зато дуго трају да им се тешко може наћи равна у Србији. Како и Илинчића има скоро колико и Ђенадића, по свему судећи кумство ће дочекати и пола миленијума.
(Митровица инфо/Миомир Филиповић)
БОНУС ВИДЕО:
