Легендарни глумац Жарко Лаушевић оживео је лик легендарног српског хероја Милоша Облића у филму "Бој на Косову". Редитељ Здравко Шотра је окупио најбоље глумце тог периода и за 30 дана снимио култни филм, а Лаушевић је у својој књизи "Година прође, а дан никад" испричао и како је могао да погине на снимању филма.
Лаушевићу је једног дана промењен коњ, јер је коштао 30.000 динара мање, и који се дао у галоп због чега је Лаушевић спашавао живу главу бацајући копље, кацигу и оклоп, а Бата Живојиновић му се смејао.
Ипак, у култном филму се поткрала једна грешка, и то каква...
Овако је Лаушевић писао о снимању филма "Бој на Косову" у књизи "Година прође, дан никад":
"Пролеће, 1989. Снимамо 'Бој на Косову'.
Прочитајте још
Долазим на снимање и схватам да имам новог коња!
'Где ми је Лиса?', питам.
'Лауше', одговара ми Даги, помоћник режије, мој дугогодишњи пријатељ, 'телевизија више није могла да плаћа услуге досадашње ергеле, па су одлучили да се снађу, како-тако. Имаш од данас новог коња! Погледај, како је леп!'
Фото: репринт ТВ Новости
Гледам заиста прелепог коња, окупаног у пени и зноју.
Прилази лик ког нисам раније виђао на филму, у друштву са Фићом, каскадером. Фића је мокар:
'Не брини, Жаре, јахао сам га цело јутро, биће миран'.
'Фићо, ово није јахаћи коњ! Ово је пастув'.
Нови лик, очигледно власник, поносно потапша пастува и узгред ми добаци:
'Ј*би га, једном се у животу игра Милош Обилић!'
Нешто касније се комби, са камером који је снимала 'Обилића' у галопу, преврнуо у јарку јер га је мој пастув престигао. Шофер ми после рече да су ишли 60 км/х кад је приметио да их с коњем сустижем и крећем на њих. Нисам могао да га зауставим. Испробао сам све што сам учио у јахачком клубу 'Милиционер', на Бањици, и ништа није радило. Онда сам, у галопу, кренуо да се ослобађам тешке опреме која би ме могла убити при паду. Бацио сам најпре копље, затим и кацигу.
Коњ је насртао на све што би нам се нашло на путу. Као кроз маглу се сећам да су неки људи у последњем тренутку скакали у страну. Схватио сам да морам да скочим са коња, јер се намерио да ме отресе о камион са агрегатом, који је био неких педесетак метара даље. Можда само пар секунди раније сам се одупрео рукама о седло и одбацио уназад. Падам. Видим испред себе коња, који се брзо, након ослобађања вишка са његових леђа, мирно зауставио. Лежим и почињем да осећам жмарце свуда по телу. Не померам се.
Фото: З. Кнежевић, репринт ТВ Новости
Притрчавају људи из екипе. Изнад себе видим живу легенду југословенског филма Бату Живојиновића, који се са пола улепљеног брка упишава од смеха. Жмарци постају све присутнији. Као да миле по мени. Зашто се Бата смеје?
Куре, пао си на мравињак!'
После сам, неповређен, сео на истог коња и поново снимио сцену. Бата ми каже:
"Куре, јашем четрдесет година и још нисам видео такве очи код коња. Он је хтео да те убије. Ма, нека то, него сте могли и мене и ову девојку, Аниту, што ми је лепила бркове да отерате у пи*ку материну. У последњем моменту смо скочили у страну".
'Кажи, мајке ти, кол'ко су плаћали коња ког сам јахао до јуче?'
'120.000 динара дневно!'
'А овог коња', показах на себе, 'плаћају 90.000!'
'Бруто!', немоћно се насмеја.
У том тренутку за 90.000 динара у Југославији, дакле, пре реформе Анта Марковића, могло се купити $15 УСА. Тако да је најхрабрија српска глава, 'Милош Обилић', појачала буџет".
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
