Живот у урбаној средини заменио је за искушнички живот у манастиру Студеници, а потом се и замонашио 2004. године у Хиландару, на Светој Гори где је добио име Ромило. На Светој Гори је написао докторат, да би 2016. године стекао звање доктора на Теолошком факултету Универзитета у Оксфорду. После тога одлази у Париз и две године проводи на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета. Пре шест година затворио је круг и вратио се у Београд, а затим и напустио монашки живот. Данас је ангажован на универзитетима у Нишу и Београду. Завршио је други део документарца „Видимо се у читуљи“, а ускоро ће објавити и роман „Монах“. За Нин је причао о монашком животу.
Током монашког живота у Хиландару, где је долазећи био чврсто одлучио да остане заувек и да ту „остави своје кости“, Кнежевић је својом вољом био одсечен од света. Једном годишње је телефонирао и једном годишње писао писма, није пратио дешавања ван тог светог места, потпуно заборављајући како изгледа живот изван манастира, па су му зато каснији повратак у „обичан“ свет и грађење новог живота представљали велики стрес. Ипак, искуство са Свете Горе за Кнежевића је драгоцено.
- Можда ће звучати претенциозно ако кажем да сам више пута доживео блаженство божанске љубави са којим се ништа на овоме свету не може упоредити. Старац Силуан Атонски објашњава да душа која је изгубила Божију љубав осећа већу бол него мајка која је изгубила дете. Управо сам завршио прву књигу мог романа ’Монах’, у коме у романсираном кључу описујем своје животно трагање. Није, наиме, нужно да свако ко прими благодат постане монах, као што није неоправдано да монах промени животни пут - истиче Кнежевић.
Фото: Јутјуб принтскрин
Упитан да ли му некада недостаје миран монашки живот, он каже да о тој теми заправо постоји много заблуда.
- Ако Божије савршенство не лежи у довршености и непроменљивости већ у непрекидном стварању апсолутно новог, јасно је да монашки идеал нису мир и класични појам светости. Постоји много заблуда о монашком животу, а једна од њих је да савршени монаси имају савршени мир. Јунг каже да циљ живота није светост већ целовитост, непрекидно увећање, непрекидни развој. Прави монах се никада не задовољава постигнутим. Постоје, свакако, тренуци чудесног мира, али се они смењују са исцрпљујућом борбом јер ’рат је отац свега’ - истиче он.
Прочитајте још
Кнежевић је последњих година био заокупљен завршетком документарног филма „Видимо се у читуљи 2.0“, који је добио и подршку Филмског центра Србије. Реч је о другом делу документарца који говори о наглом порасту криминала у Србији током турбулентних деведесетих, што је приказано кроз разговоре са такозваним момцима са врелог асфалта, који себе представљају чак и као верзију модерног Робина Худа. У другом делу (насталом од материјала снимљеног деведесетих година) Кнежевић приказује исповести четири актера чији психолошки профили описују цео распон идентитета подземља.
Шта значи бити слободан?
- Јоаким од Фјоре је још у 12. веку предвидео долазак треће религиозне епохе. После раздобља закона и искупљења, долази доба Духа, у коме ће, по речима Христовим, људи чинити и већа чуда од његових. Да би то било могуће, неопходно је, тврди Берђајев, превазићи две врсте свести, две близнакиње: религиозну свест која учи да је немогућ ’Осми дан’ и наставак стварања света, и научну свест о немогућности увећања енергије. Ако сматрамо да су енергија и свет, баш као и традиционални Бог, довршени, онда је немогуће апсолутно самоодређење човека као иконе Божије. Треба јасно рећи да истинска слобода није слобода воље или избора. Бити слободан значи бити апсолутно јединствен. Јединствена личност непрекидно остварује себе пред Богом и у свету, чак и када не чини ништа епохално - наводи Кнежевић и закључује:
- Један индијски филозоф је рекао да уметник није посебна врста човека већ је сваки човек посебна врста уметника. Манифестацију јединствене личности целокупно окружење доживљава као појаву апсолутно новог, као увећање у бићу. Стварање сваке личности је увећање у бићу. Личност није могућа ако као аксиом прихватимо тврдњу о немогућности увећања енергије. Чак и када то дословно не тврди, основно питање које савремена физика поставља јесте питање о слободи света. Као што је учење о икони у сукобу са класичном омнипотенцијом, тако су слобода и непредвидивост света неспојиви са теоријом о немогућности увећања енергије.
(НИН)
БОНУС ВИДЕО:
