- Оне неминовно постављају питање да ли има смисла и даље трајати у томе, и покушавати да трајеш у томе, уколико ти је неко одао признање за оно што си урадио - рекао је Цветковић Танјугу.
Цветковић је признао да би "можда требао бити свестан да сада млађи људи могу да дођу на ред да покажу шта знају да ураде у овом послу“.
- И једна и друга награда дају неки печат било коме ко би их добио. И онда схватите да што се тиче онога што сте играли, али и година живота, долазите на место где вам устају у аутобусу - рекао је глумац.
Фото: АТА имагес
Цветковића су га до краја његових тридесетих година још увек сматрали за младог глумца, или младог управника Атељеа 212, као када је својевремено била дошла списатељица Ведрана Рудан.
Прочитајте још
- Рекла ми је: ‘Очекивала сам да ће се појавити неки дебели задригли који ће ме уцењивати нешто око новца, а онда се појавио неки 'кит' (фрајер) у траперицама (фармеркама) који мени соли памет о представи’ - насмејао се глумац.
Цветковић је додао да би "човек морао да освести себе, да се не задржава у годинама које нису његове и да према томе успостави однос према стварности".
Навевши да тренутно игра у девет представа, Цветковић је поменуо да је најдуже извођење од 25 година комада "Арт" Атељеа 212, на чијем почетку је "био здравих можданих ћелија, па није било потребно посебно припремање".
- Али код представа као што су 'Свака птица своме јату' или 'Господа Глембајеви', у којима играм старог Игњата, морам озбиљно да се припремим, често и дан раније - признао је Цветковић.
Истакавши да глумац мора бити сигуран и слободан на сцени, Цветковић је оценио и да је импровизација дозвољена до одређене мере, али увек уз подршку других.
- Текст може да се заборави. Кад играм Фауста, то је стих. Ако недостаје један стих, погледам у суфлерку. Она каже, ја поновим и наставим. То није ствар учења напамет, већ главе која ради како ради - појаснио је Цветковић.
Фото: Ф.С./АТА Имагес
Искуство играња представе "Како сам научила да возим" у Хартефакт кући, позоришта смештеног у једном београдском стану, Цветковић је описао као изузетно интензивно због близине публике.
- Гледаоци су на 20 центиметара. Виде све - и тело, и лице, и срце. Ако нема истине, они то одмах препознају. Због тога свака част (директору Хартефакта) Андреју Носову и екипи Хартефакта који су успели да то одрже на високом нивоу - оценио је Цветковић.
Представа "Како сам научила да возим" бави се темом односа између знатно старијег мушкарца и девојчице, а Цветковић је навео да је друштво пре 25 година било незрело да такву тему прихвати.
- То је текст Поле Вогел који третира однос између старијег мушкарца и младе девојке од 11 до 18 година. Данас је та тема још актуелнија, али и компликованија од самих појмова педофилије или силовања - рекао је Цветковић.
Захваљујући отворености редитељке Таре Манић и глумице Марте Богосављевић, као и поверењу које су градили током рада, успели су се приближити емотивној суштини комада, оценио је Цветковић.
- У Лајпцигу нас је гледало 50 људи у малом простору, без разумевања језика, али су реакције биле фантастичне. Немачка штампа је писала о нама као о врхунској 'оф' представи из Србије - навео је Цветковић.
Посебно је издвојио и Хартефактову представу "Њих више нема", коју описује као "технички иновативну“ јер публика, уз помоћ слушалица, доживљава свет који лик Мирјане Карановић ствара кроз имагинацију.
Цветковић се присетио да је са својим колегама крајем осамдесетих и почетком деведестих покушавао да нешто направе да сачувају Југославију, али нису успели и земља се распала.
- У основној ствари, да не буде рата, а највише смо се ту борили, ништа нисмо успели. То је залудан посао био. Не волим што на овим просторима нема генерације која није доживела неки рат - рекао је глумац.
Цветковић је оценио да данас у свету мора бити успостављен баланс слободе, и да се сада ратна дешавања "на нас рефлектују индиректно, а не би смело да се рефлектују директно".
- Највише и даље заговарам то да људи са којима смо до јуче живели у једној земљи, који припадају другом народу, а говоре језиком који одлично разумемо, буду у нашем послу и буду и даље наша публика - оценио је глумац.
Цветковић је додао да себе и даље сматра Југословеном и да ће такав остати до краја.
Говорећи о специфичности признања "Павле Вуисић“, које се додељује за допринос филмској уметности, Цветковић истиче да му је посебно драго што је награда названа по једном од најаутентичнијих глумаца српске кинематографије.
Фото: АТА имагес/A.A.
- Својим хабитусом, изразом и свим тим што је до тада урадио, себи је обезбедио врсту слободе, са којом је могао да господари тако како је господарио - закључио је Цветковић.
Са Вуисићем (1926-1988), Цветковић је имао част да ради на свом првом филму "Хајдук" (1980) и да од њега добије батине, јер је у једној сцени требало да га старији колега измлати.
- Рекао ми је: 'Мали сад ћеш да мало добијеш батине'. И онда ме мало ударио. Све је то било јако лепо и духовито - присетио се Цветковић.
Према његовим речима, Вуисић је био човек који није желео и није инсистирао на превеликом друштву око себе и бирао је људе са којима ће бити.
- Ја сам био довољно млад да није могао да ме одбије да седим за његовим столом. Нисам сигуран да ли му је то пријало или не - рекао је Цветковић.
(Телеграф.рс)
БОНУС ВИДЕО:
