Наиме, након десет година живота и рада у Београду одлучио је да купи некретнину у Борчи, уприличио је весеље за своје пријатеље, а онда када је све требало да се реши и законским путем он је добио "одбијеницу", а као разлог се наводило да није дозвољено закључење уговора о промету непокретности јер се на предметној непокрености мења носилац права својине у корист лица друге националности, што посредно и непосредно изазива неспокојство и несигурност код грађана друге националности.
Фото: АТА имагес
- Никад нисам крио да сам Албанац. Али, увек сам истицао да сам пореклом из Гусиња у Црној Гори. Југословенски сам оријентисан и тешко ми је пало овакво гледање републичких власти. Чуо сам за тај закон, али када ми је стигло званично обавештење преко адвоката, плакао сам као дете. Па зар у Београду, граду у којем сам све постигао, али и којем сам много дао, да немам права да купим стан? - био је искрен Беки не кријући да га је та ситуација изузетно потресла.
Ипак, касније је све дошло на своје и певач се скрасио са својом породицом.
Беки Бекић је рођен као Бехљуј Бехљуљи у вишечланој породици Идајете и Малића Бехљујија.
Прочитајте још
Име и презиме је променио тек када је почео озбиљно да се бави музиком. У продици Бехљуљи је било дванаесторо деце, осам дечака и четири девојчице, а Идајета и Малић су поред своје, одгајили још шесторо сирочића.
Беки је једном приликом испричао да је његов отац, по занимању занатлија, био врло благ и никада их није тукао. Мајка је била много строжија. Када су се старија браћа поженила, он је остао да ради с оцем. Почео је да ради с осам година.
Основну школу је завршио у Гусињу. После школе је радио у земљорадничкој задрузи. Истоварао је вреће са брашном, шећером, цементом и слично. Сваки зарађени динар је давао мајци.
Фото: АТА имагес
Његов таленат је приметила прво учитељица Милена Вучелић. Она га је наговорила да наступа у хору, упркос томе што је био врло стидљив.
- Отац је дошао у неке године, остарио је, нас је пуно било и није могао да нас отхрани. Најстарији брат, који је једно време био у Немачкој, он нас је једно време доста помагао и хранио, али и он се оженио и створио своју породицу и сасвим нормално је било да има других обавеза. И онда сам ја био тај који је кренуо. Нисам се либио никаквог посла, радио сам све и свашта. Дође камион, ја истоварим, радим, после подне одем у школу и тако зарадим неки динар да можемо да се прехранимо - испричао је Беки.
Није се никад хвалисао, говорио је искрено о родитељима и одрастању. Каже да је од њих научио како треба да се опходи према другим људима, како да их третира, а и од њих је усвојио праве вредности.
- Моји родитељи су неписмени, а мудри и честити људи. Написао сам им посвету у виду песме, баш онако како сам много пута чуо из њихових уста: "Буди поштен, буди добар човек сине мој, чувај браћу, сестре своје, поштуј туђи зној". Тако је настао и "Алипашин извор", моја стихована аутобиографија. Стао сам испред воде што извире из камена, иде у реку и улива се у језеро. Том рају у коме сам одрастао посветио сам песму.
- Научио сам од родитеља да гајим посебан однос према комшијама, буквално братску и сестринску љубав. Говорили су ми: "Чувај комшију и комшиницу, то је твоја сестра и твој брат". И сад кад се сретнем са комшиницама из Гусиња, оне доведу сбоју децу и кажу: "Ово је твој ујак".
Фолкер је открио и да му није сметало што одраста у тако великој породици, са 17 браће и сестра.
Фото: АТА имагес
- Волели смо се и дружили се и ценили смо живот, и дан-данас ценимо живот, јер знамо како смо живели и где смо сад, а никад не заборављамо ко смо и одакле смо и како смо потекли - изјавио је певач.
Иако су многи били изненађени што је рано почео да ради физичке послове и да на тај начин зарађује, он тврди да му то није било тешко.
- Није ми тешко падало, зато што смо научени одмалена. Одмалена сам помагао и мајци и оцу. Моја жена се чудила како ја радим кућне послове, јер ја сам то гледао од мајке и она нас је учила да ако они нису ту, ми треба да знамо да очистимо, да скувамо, да будемо чисти. Ја и сад своју гардеробу слажем као војник, мора све да буде на свом месту - казао је Беки и додао да му ниједан посао није био стран:
- Све сам радио, и грађевину, једно време и у основној док сам био, па после и у средњој. Највише смо товарили тај песак, шљунак, који смо вадили из реке, из Грнчара. И ја сам тада, са 14-15 година, направио рекорд. Седам ФАП-ова сам могао да натоварим дневно сам. За мене то није било тешко, још кад си млад, брз, полетан. Гурам колица, носим циглу, ја певам. Људи су волели да ме слушају. Кад сам товарио шљунак, увек је било паузе и ја сам увек певао. Устајао сам увек у 4-5 сати, прво сам вежбао, јер сам тренирао сам карате, гледајући слике, филмове. Увек сам трчао, био сам у кондицији. Ако пре подне идем у школу, поподне радим, и обрнуто, а увече стигнем да изађем са друштвом. Само сам размишљао ‘само да завршим школу и да стекнем породицу, само да нешто урадим и да се запослим и да помогнем мојима’. Највише сам размишљао о сестрама, мушкарци ће се снаћи, а оне, ко зна.
(Стилл)
БОНУС ВИДЕО:
