Иза Луиса су остали супруга Силвана и њихово троје деце – Андреј, Сергије и Ела Мита. Породица се након трагедије суочила са великим животним изазовима и борбом да се снађе без мужа, оца и ослонца.
Силвана је, поред тога, годинама била и Луисова десна рука - радила је као креативни директор његовог музичког студија. Пре него што је задесила породична трагедија, 2008. године отворила је приватни вртић у непосредној близини њихове куће, желећи да изгради нешто своје.
Фото: В. Данилов
Међутим, губитак супруга преокренуо је све планове. Посао је био стављен на паузу, а породица се нашла у озбиљној финансијској кризи. Силвана је тада, први пут јавно, одлучила да затражи помоћ од надлежних институција, не из жеље за луксузом, већ из потребе да својој деци обезбеди основне услове за живот.
- Потпуно освешћивање почело је у септембру 2013. кад сам схватила да предшколску установу, чији сам власник и директор, морам да затворим, јер се за две године, колико је трајао мој излазак из емотивног хаоса, посао сасвим распао. Суочила сам се с нерешивим егзистенцијалним проблемом. Остала сам с троје деце, без редовних прихода, у кредитима, дуговима, трошковима одржавања домаћинства и са свим основним животним потребама моје деце и мене. Тада ми је живот избио дах.
Прочитајте још
Фото: Антонио Ахел/АТА имагес
- Крајем 2011. поднела сам захтев за остваривање породичне пензије, на коју имају право наша малолетна деца. Међутим, постојао је порески дуг на име мог покојног супруга, због чега је почело шетање између ПИО фонда и пореске управе. Негде између, изгубила сам се и зауставила процес након службене плаве коверте у којој сам добила одлуку да не постоје услови за пензију. Нешто касније поново сам почела да им постављам питања зашто деца наслеђују очев дуг, а уз сва залагања и покушаје да се на регуларан начин дође до решења, поново долазим до закључка да је то немогућа мисија - започела је причу за Сторy тада Силвана.
- Објаснили су ми да не морам да вратим дуг ако не тражим пензију, али ако се дрзнем да тражим, покрећем лавину питања на која нема логичних одговора, јер је интерес државе изнад свега. Добила сам препоруку да сачекам неколико година, јер се можда нешто промени у систему, можда дуг застари, можда... Требало ми је извесно време да схватим како сам постала социјални случај. Није лако то освестити у глави иако су све чињенице упућивале на то много раније. Почиње комуникација са Секретаријатом за социјалну помоћ и заштиту. Одобрен ми је дечји додатак на годину дана у износу од 10.000 динара месечно за троје деце! Следеће године имала сам обавезу да обновим тај захтев, али констатовано је да на то немам право, јер сам власник правног субјекта, који је 2014. године и даље у стању мировања. И када сам добила тих десет хиљада, била сам власник тог правног субјекта који, доказано, нема никакве приходе, и даље сам самохрани родитељ с троје деце. Рекли су ми да уложим жалбу на коју и данас чекам одговор од Министарства за рад и социјална питања. На ургенцију познаника који тамо раде, на крају ми је речено да је лоше срочена, иако ми је у њеном састављању помогао лично референт Секретаријата за социјалну помоћ и заштиту.
Фото: Д. Мишић
Међутим, у међувремену је Силвана успела да се извуче из кризе. Није тајна да је период након Луисове смрти био тежак за њу и њено троје деце те је неко време живела од социјалне помоћи, питали смо се да ли је слична ситуација снашла током трајања пандемије.
- Некако сам успела да изађем из те ситуације. То је већ давна прошлост, што се тиче короне, било је као што је било и свима.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
