У православљу, лењост се не сматра пуким недостатком воље да нешто урадимо, већ дубоком духовном болешћу. Није то само излежавање, неуредна соба или неодрађен посао.
Лењост, у свом најопаснијем облику, јесте равнодушност – према добру, према другом човеку, према Богу. Она тихо, али упорно разједа срце, гаси жељу за молитвом, убија покрет ка светлости и чини да душа клоне, као да више ни не жели да се спасе.
Фото: Shutterstock
Зато је у хришћанској традицији, па и у православљу, лењост уврштена међу седам смртних грехова. Смртних - не зато што тело од ње умире, већ зато што она душу води у стање унутрашње смрти, без љубави, без наде, без кретања. Човек престаје да тражи, да се бори, да се мења. Постаје хладан за све што га уздиже.
То стање није само слабост, већ простор кроз који улази читава војска других грехова: обесхрабрење, гнев, завист, сумња, па и очај. Лењост нас одваја од онога што нас чини живима у пуном смислу – од Бога и ближњих.
Прочитајте још
Свети Тихон Задонски је о лењости говорио као о озбиљном стању.
"Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости".
(Религија)
БОНУС ВИДЕО:
