У тој бици, у драматичним околностима, црногорска војска окована ледом и снегом је пружила снажан отпор аустроугарској војсци и нанела јој велике губитке. Један од најсвјетлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916. године, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла србијанској војсци да се повуче из правца Пећи, преко албанских и црногорских планина, ка Јадранском мору и касније Крфу.
Мојковачка битка је вођена 6. јануара и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије. Мојковачка битка је завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од Вишеграда до Мојковца, од октобра 1915. године до јануара 1916. године. У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска приметила да србијанска војска има намеру да се повлачи преко територије Краљевине Црне Горе, схватила је да би пресецањем тог повлачења у потпуности разорила србијанску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада аустроугарска војска сва расположива средства шаље у том правцу.
Главни део аустроугарске војске, 20.000 војника са око 70 топова, налазио се на линији Рожаје – Сјеница – Бијело Поље. Други део је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле концентрисане јаке трупе са више од 200 топова усмерених ка Ловћену. Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понијели. Укупан број војника у Санџачкој војсци на Мојковцу био је око 6.500, а предводио их је сердар Јанко Вукотић. Аустроугарска војска је ангажовала двије дивизије. Укупно је било 14.000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим дивизијама чинило је 20.000 војника уперених ка Мојковцу и Тари. Војска је била опремљена пушкама, тзв. "маузерке", затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедела.
До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. Аустроугари крећу у напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну. Послије тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска је успела да освоји Бојну њиву. Освајањем Бојне њиве и Улошевине, Аустроугари су угрозили кључну одбрану "мојковачких врата". Према процјени сердара Вукотића, следећи дан био је кључан. Зато напушта штаб у Колашину и одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба доноси одлуку да се изврши контранапад.
У зору, на Божић, 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, креће ка непријатељским положајима. У снегом завијаним брдима почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриши и противјуриши се ређају скоро без престанка.
Прочитајте још
Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон који успева да послије толико јуриша и напада у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојној њиви. Међутим, Аустроугари уводе своје задње резерве и, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и повјерено да поврате Бојну њиву, која је била добро брањена са три реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима. Први јуриш није успео.
Почиње и други силовити јуриш, не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш је одбијен, тако да је Бојна њива остала у рукама Аустроугара. Сердар Јанко Вукотић наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по "сваку цену" заузме Бојина њива. Батаљон је отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.
Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву. Након затишја, генерал Рајнер, који се не мири са губитком Бојне њиве, уводи своје задње снаге из резерве и послије снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад жестоко одбијен. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. јануара и 7. јануара.
У саставу црногорске Санџачке војске налазиле су се и три србијанске батерије. Оне су још на Дрини придодате војсци сердара Јанка Вукотића. Храброшћу своје посаде и командира капетана Драгољуба Младеновића, те батерије су се прославиле и остале у сећању сваког војника. Србијански ариљерци, знатно вичнији од црногорских у руковању топовима, посебно лаким француским "дебанжовцима", на заједничким положајима користили су свако затишје да црногорским тобџијама пренесу своје знање. Три србијанске батерије добиле су и извршиле последње наређење, сместивши се уочи битке лево од Препрана, изнад самих Поља, на брду званом Боровњак. На Бадње вече, када је родбина из крајева ближих Мојковцу дошла да обиђе војнике и донесе им све што се имало, батерију капетана Младеновића и друге две србијанске батерије обишла је група црногорских стараца и жена. Старци су замолили Младеновића да им покаже топове, а када је он удовољио њиховој жељи, по старом црногорском обичају наздрављало се не само војницима већ и топовима, док су жене из торби вадиле чарапе, ракију и храну и тиме даровале србијанске војнике. Још не знајући за катастрофу, за више од 280 топова који су четири дана и четири ноћи, по наређењу генерала Вебера, тукли по Ловћену, црногорски промрзли и изгладњели војници су на Мојковцу одбранили стару границу на Тари.
Вест о паду Ловћена неколико дана касније јеловала је као гром из ведра неба, јер је сваки од војника знао: када падне Ловћен пало је Цетиње, а када падне Цетиње пала је и Црна Гора. Настала је чудна ситуација у којој побеђени непријатељ бјежи, а победник треба да напусти положај не знајући коме да остави Мојковац, коме мртве на положајима, коме артиљерију и толико жељене митраљезе и хаубице. Последње наређење штаба црногорске Санџачке војске гласило је: уништити сва оружја да не би користило непријатељу. О јунаштву црногорске војске најбоље свједоче ријечи аустроугарских официра, учесника битке. Пуковник Рихтер је записао да "храброст црногорског војника нема премца у историји ратова". Генерал Хецендорф, много касније ће рећи: "Борили смо се против јунака из бајке…"
МЦП
