У селу Трнава, међу брдима и оронулим кућама, станује нана Мејрем. Данас у дубокој старости, преко осамдесет година, носи лице испресецано борама – сваком од њих као да је урезана прича о чекању, тишини и нади, а ову емотивну причу забележила је хуманитарка Тамара Мисирлић.
Наиме, Мерјем свако јутро, пре него што скува кафу или отвори врата, изговори исто питање:
"Где ли је мој син?“
Прошло је четрдесет година од када га је последњи пут видела. Није било поруке, позива, ни вести. Само дуга тишина, која је с годинама постајала све тежа. Нада да је још негде жив, да можда није заборавио – живела је тихо у њеном срцу.
Мејрем је, не тако давно, кроз сузе изговорила:
"Можда је погинуо, можда ме заборавио, можда… ко зна где је.“
А онда се десило оно што није ни сањала – након што је њена прича осванула на друштвеним мрежама и дотакла људе широм земље, њен син се јавио. И не само то – вратио се кући!
После четири деценије ишчекивања, судбине и неизвесности, уследио је загрљај који је надјачао све препреке које су их делиле. Љубав једне мајке – стрпљива, тиха, али несаломива – победила је време, растанак и заборав.
Тај сусрет био је врхунац бола и наде коју је само мајка, што деценијама чека своје дете, могла носити. Син се вратио, а она га је дочекала отворена срца, са сузама у очима и љубављу која никада није нестала.
БОНУС ВИДЕО:
