Није тајна да је певачица Теа Таировић талентована за писање те је не само аутор својих песама већ је неке дала и колегама.
ФОТО: Принтскрин Јутјуб LAZAROV
Да је Теа одувек гајила страст према писању потврђује и њен састав из средње школе. Наиме, певачица је поделила на свом Инстаграму текст „Породичне химне“ који је написала као тинејџерка.
- Сваки кутак у овом нашег граду крије неку причу. Свака улица, парк, клупа, па тако и моја школа, идем у други разред гимназије Светозар Марковић. Нема ту, искрена да будем, неких посебних дешавања, први час, други, трећи, па велики одмор, онда опет ред досадних и мање досадних часова и тако укруг. Рутину наруши драмска секција коју похађам или неко друго збивање. Међутим, ова школа за мене има посебну симболику. Моја покојна бака, татина мама, била је честита, добра, али неука жена. Свој век је провела скромно живећи, борећи се да обезбеди хлеб себи, својој породици, тачније мом тати, мом стрицу. Са својих 16 година онолико колико ја сада имам, пре тачно пола века запослила се као чистачица управо у овој школи.
ФОТО: Принтскрин Инстаграм
Запослени су је заволели, па су две године крили њено годиште јер није била пунолетна, дакле она је већину свог живота провела са људима који су пре 50 година основали ову гимназију. Професорима, као и ученицима била је миљеница, неке професорке су је после радног времена звале да и њима поспреми кући. Заједно са гимназијом и она је расла, и она се мењала. Уз те људе је схватила колико је образовање битно, не само због бољег живота, него и због сопственог духа и ширења видика. То животно знање преносила је на мог тату, а он на мене. То је та чудна спона између мене и ове гимназије. То су старе, заборављене оловке са којима се мој тата играо када би их бака донела кући. Можда је она управо маштала о томе да једног дана њена унука седи у Светиним клупама. Можда је суђено. Можда ме управо ова школа изводи на прави пут – написала је Теа у свом саставу и додала:
-А шта је са оним дечком који се играо оловкама? Оним мршавим, црнокосим дететом које је у овим просторијама имало први сусрет са клавиром, коме је ова грађевина била храм, а можда и путоказ. То дете је данас човек који је добио ту част да компонује химну гимназије Светозар Марковић коју ће певати генерације. Тако је ова прича добила свој крај. Не, не читајте претходну реченицу… Тако је ова прича добила нови почетак. Теа Таировић 2/7.
Прочитајте још
Гранд
