Носио је име СС Барон Гауч (Baron Gautsch), а историја га памти као највећи путнички брод који је потопљен у Јадрану.
Рута од Трста до Котора
Луксузно пловило је изграђено по наруџбини аустријског Ллоyда са седиштем у Трсту, заједно са сестринским бродом Принз Хохенлохе, у бродоградилишту Гоурлаy Gourlay Brothers & Company у шкотском Дандију.
Запловило је 16. јуна 1908. године, када се као погонско гориво још користио угаљ. Већ 1911. године извршена је конверзија на нафтни погон.
Био је то модеран брод за своје време - имао је панорамске стаклене зидове који су штитили променаду од ветра, елегантну трпезарију за 96 гостију, украшену храстом, затим грејање и расхладне коморе. Ипак, класа путовања је била строго одвојена - путници треће класе нису имали класичне кабине.
Редовна рута овог брода кретала је из Трста, са пристајањем у Пули, Малом Лошињу, Задру, Сплиту, Хвару, Гружу (данашњи Дубровник), Херцег Новом и Котору. На тој линији, Барон Гауч је поставио рекорд у брзини пловидбе - просечних 17 чворова (око 30 км/х), преноси Истра24.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
Брод је био дуг 85,4 метра, широк 11,64 метра, са капацитетом од 300 путника и 64 члана посаде.
Колико је било путника?
По избијању Првог светског рата, сви трговачки бродови Аустроугарске прелазе у војну службу. Тако је и Барон Гауч стављен у службу морнарице 27. јула 1914. године. Током четири војна путовања прешао је 2.900 километара и превезао 2.855 особа, углавном војника и материјала до Котора, а у повратку евакуисао цивиле.
Након што је до 11. августа завршио све војне задатке, враћен је у цивилну службу компанији Lloyd.
На последњем путовању, брод је превозио дипломатско особље, државне службенике и цивиле из ратних подручја. Пошто је укрцавање било дозвољен и без карте, број путника никада није тачно утврђен.
Познато је да је било 64 члана посаде, али према сведоцима, број путника је био далеко изнад дозвољених 300, а међу њима око 100 деце.
Брод пловио близу обале
Дана 12. августа 1914, луксузни брод је испловио из Котора ка Трсту. Каснио је око сат времена, због чега није пристао у Пули и посада је журила како би избегла казну због кашњења.
Капетан брода, 43-годишњи Паоло Винтер из Трста, повукао се с командног места ради ручка и одмора, оставивши заповедништво првом официру Ђузепеу Лупису, који је касније предао команду другом официру Ђузепеу Тенцеу.
Некако у исто време, аустроугарски брод Басилиск је полагао минско поље за заштиту пулске луке. У истрази, након трагедије, капетан Винтер и први официр Лупис су тврдили да нису издали наређење за промену курса и да нису видели сигнале упозорења с Басилиска, па је пловило наставило да се креће опасно близу обале.
На палуби је завладала паника
На савршено ведар и сунчан дан, око 14.45 сати, Барон Гауч је ударио левим боком у раније положену мину, неких 13 километара од Бриона. Експлозија је пробила труп код котловнице, вода је муњевито продрла и брзо поплавила кабине. Брод се нагнуо на бок, а први су страдали чланови посаде опечени врућом паром.
На палуби је завладала паника. Путници су похрлили ка чамцима за спасавање, који су или били претрпани, или нису могли да се ослободе. Многи су скочили у море, где их је дочекала густа нафта из напуклих танкова, која им је иритирала очи, уши и спречавала дисање.
Иако је брод имао осам чамаца са по 30 места, 13 шлауфа и 166 појасева за спасавање, опрема није била од помоћи, тврдили су касније преживели. Они су чак тврдили да их је велики део посаде занемарио и покушавао само да спаси себе.
Барон Гауч је потонуо за свега пет до седам минута након експлозије. У близини су се затекли аустроугарски разарачи Цсепел, Триглав и Балатон, који су успели да спасу 159 људи из мора. Погинуло је најмање 127 особа - већином жене, деца и чланови посаде.
Капетан Винтер и први официр Лупис су преживели и стављени у кућни притвор. На војном суду су проглашени одговорнима за трагедију, али су током 1920-их радили као скипери у италијанској компанији Lloyd Adriatico. Детаљи суђења нису били познати због ратне цензуре.
Барон Гауч под заштитом државе
Прва потрага за олупином почела је неколико дана након несреће, када је настрадао један од ронилаца. Тек 1958. године, Либеро Ђурасини је пронашао остатке Барона Гауча, заједно са сународником Ђаконом Стоком.
Међутим, пошто су Бриони у међувремену постали резиденција Јосипа Броза Тита, роњење и пловидба су дуго били забрањени у том подручју. Покушај подизања олупине из 1968. године остао је само неостварени сан.
Данас је под заштитом Министарства културе Републике Хрватске и проглашена је културним добром. Роњење је дозвољено, али искључиво уз пратњу овлашћених професионалаца и уз плаћање накнаде.
До локације где лежи олупина Барона Гауча заронило је хиљаде ронилаца, више него до било које друге на Јадрану, па се сматра једном од најфасцинантнијих.
БОНУС ВИДЕО:
(Телеграф)
