"Рођен сам 1947. године, по обрасцу нове државе: мајка Босиљка из Цетиња и отац Душан са Дурмитора започели су заједнички живот у Штипу. Отац је био војно лице, а мајка гимназијалка. Мене су направили у Штипу, а родио сам се у Куманову.
Сестру су направили у Куманову, а родила се у Скопљу. Име сам добио тако што су очеви кумови у официрску шапку убацили цедуље са три имена – Костја, Никита и Вања. Кум је извадио цедуљицу са мојим именом, које сам много година касније украсио на крштењу именом Обрад", речи су којима новинар, књижевник и ТВ водитељ Вања Булић приповеда свој живот.
Породица му је све. Била и остала. Данас је поносни отац три сина, одан супруг својој Слађи и сјајан дека двојици дечака и мезимици Маши. У подасту "Ћалац" искрено је причао о породици и односу према женама, за који сматра да се учи од малих ногу.
Фото: АТА имагес
- Сви мушкарци који су имали сестре, имају боље бракове. Зато што су одрастал уз сестру. Мени је највећи пријатељ током мог целог живота била моја покојна сестра - рекао је Вања са сузама у очима.
Фото: В. Данилов
Сестра Вање Булића била је његова подршка целог живота, а разлика од две године, никада није била препрека за заједничке активности.
- Ако она има 15, а ја 17 година, или она 17, а ја 19 то је нека разлика, али људи се баш у тим година срећу по стварима. Сретну се тада мушко и женско, те неке године у пубертету мушко и женско су отприлике. Јако ми је било битно њено искуство. Ја сам све знао тада. Свака риба која ме је оставила тада и зашто, кроз њено објашњење. И обрнуто.
Имали смо две собе, делио нас је зид, увече једно другом куцамо и причамо све живо. Ја сам њу спашавао од неких које није хтела, није могла никако да им објасни да не жели више да буде са њим, њима - искрено је испричао Вања Булић и присетио се времена које је проводио са својом рођеном сестром, која је нажалост преминула.
